ПРИЧА О ЈЕДНОЈ ГЕНЕРАЦИЈИ

Младићи са ове фотографије снимљени су се 2. августа 1968.
године на илинданском збору код цркве у Равном. Од њих једанаест,
деветорица су завршили Учитељску школу у Травнику. Седморица су
из Равног, углавном су припадали првој и другој генерацији ђака који
су похађали равањску осмогодишњу школу. Од петорице равањских
учитеља, са ове фотографије, тројица су, радећи у школама у Равном и
Звирњачи, ванредно студирала и дипломирала на Сарајевском
универзитету, двојица на Филозофском факултету, на Одсеку за
педагогију и психологију, а трећи је студирао социологију на
Факултету политичких наука. Четвртог равањског учитеља са ове
фотографије је рат 1992. године спречио да дипломира на Правном
факултету Сарајевског универзитета. На фотографији су и два госта,
два друга из разреда Младенка Кумовића и Јове Бајића, један је родом
из околине Гацка, а други Новог Травника.
У другом реду, гледано слева на десно, стоје:
1. Младенко Кумовић (1949 – 2010) после завршене учитељске
школе студирао је педагогију на Филозофском факултету у Београду.
Радио је у Историјском музеју Војводине у Новом Саду, где је једно
време био и заменик директора ове установе. Две године боравио је у
Паризу где је радио као наставник у једној југословенској школи.
Магистрирао је и докторирао на Факултету политичких наука у
Београду.
2. Јагош Додер (1949 – 2007) рођен је у Кокорини код Гацка.
После завршетка учитељске школе уписао се на Групу за педагогију
Филозофског факултета у Београду, где је и дипломирао. Радио је као
педагог у неколико београдских школа, најдуже у Основној школи
„Светислав Голубовић Митраљета“ у београдском насељу Батајница.
3. Ратко Лугоња (1946 – 2015) радио је као учитељ у Равном.
Ванредно је студирао социологију на Факултету политичких наука у
Сарајеву, а после окончаних студија запослио у једној средњој школи у
Фочи, где је предавао предвојничку обуку. Добио је посао у
персоналној служби Фабрике експлозива „Слободан Принцип Сељо“ у
Витезу. По избијању рата 1992. године породица му је избегла у
Србију, где су му ћерке наставиле школовање, а он се вратио у Равно.

2

Извесно време, после потписивања Дејтонског споразума, радио је као
социјални радник у Сребреници. Био је изузетно везан за своје родно
село, вратио се у Равно и наставио учитељски посао у равањској
школи. У селу где су већином живели Срби, Раткови ђаци су били
Бошњаци. Пошто је, по новој подели Босне и Херцеговине Равно
припало хрватском кантону, он, учитељ Србин, предавао је
бошњачким ђацима по хрватском наставном програму.
4. Гојко Лугоња (1948), радио је као учитељ у Злоселима на
Купрешкој висоравни. У Равном је саградио лепу кућу. Из Купреса се,
после егзодуса Срба 1994. године, његова породица скрасила у
Брчком, где је, радећи као учитељ, дочекао пензију.
5. Марко Драгољевић (1946), завршио је машинску техничку
школу у Новом Саду. Определио се за војнички позив, уписавши се на
Ваздухопловну техничку академију у Сарајеву, после чега је наставио
војну каријеру. У међувремену је завршио машински факултет. Рат га
је 1991. године затекао у Пули. Пензионисан је у чину пуковника.
6. Милан Лугоња (1948) око четврт века је радио као учитељ у
Равном. Као ванредни студент, студије права започео је у Мостару, а
наставио на Правном факултету Сарајевског универзитета. Када је
избио рат 1992. године, био је при крају студија, које није завршио.
Када је у Босни и Херцеговини почео рат, он је 1992. избегао је са
породицом у Нови Сад и запослио се у Музеју Војводине, одакле је
отишао у пензију.
7. Бранко Цвијетић (1948) учитељовање је започео је у Звирњачи,
где је радио више година. Ванредно је студирао на Филозофском
факултету у Сарајеву, на Одсеку за педагогију и психологију. После
дипломирања преселио се Лазаревац код Београда и запослио се као
педагог у школи у лазаревачком насељу Велики Црљени. Убрзо је
прешао у централну основну школу у Лазаревцу, где је радио у
педагошкој служби, а након извесног времена изабран је за директора
те школе. Директорски мандат му је продужаван неколико пута, све до
одласка у пензију.
У првом реду чуче слева на десно:
1. Драган Марић – Ћук (1949 – 2018) рођен је у Треници код
Новог Травника. После учитељске школе уписао се на Правни
факултет у Сарајеву, али је прекинуо студије и посветио се учитељском
позиву. До рата 1992. године радио је као учитељ у селима у околини
Новог Травника. После рата 1992. године кренуо је у избеглиштво,
зауставио се у бањалучком насељу Трн, где је наставио учитељску
каријеру. У Трну је дочекао и пензију.

3

2. Јово Бајић (1947) рођен је у Доњем Вуковску – Кудиљи.
Припада првој генерацији ђака који су завршили вуковску
осмогодишњу школу. После завршене Учитељске школе у Травнику,
уписао се на Филолошки факултет у Београду, Група за југословенску
и општу књижевност. Након завршених студија запослио се као
новинар у београдском листу „Вечерње новости“, одатле прелази у
дневне новине „Политика експрес“. Пензију је дочекао радећи у
новинарству Српске православне цркве, у Радију „Светигора“ са
Цетиња и Радију „Слово љубве“ из Београда.
3. Слободан Пепић (1947). Завршио је школу ученика у привреди
металске струке и запослио се у Фабрици „Славко Родић“ у Бугојну. У
овом граду засновао је породицу. У Бугојну је, где и данас живи, остао
током рата од 1992. до 1995. године.
4. Митар Ждеро – Дујда (1949 – 2019) родом је из Благаја где је
завршио осмогодишњу школу. После завршене учитељске школе у
Травнику запослио се у Равном. Заједно са Браном Цвјетићем, као
ванредни студент, студирао је на Филозофском факултету у Сарајеву,
на Одсеку за педагогију и психологију. Када је добио факултетску
диплому, преселио се у Купрес, где је радио у педагошкој служби
Основне школе „Симела Шолаја“. После егзодуса Срба из Купреса
1994. године избегао је са породицом у Војводину. Као педагог и
психолог, јавивши се на конкурс, запослио се у Центар за социјални
рад општине Коцељева, варошице на путу између Ваљева и Шапца. Ту
је дочекао и пензију.
Јово Бајић