Међу купрешке Србе који су се још средином двадесетога века бавили једном врстом крајње анахроног и крајње запоздалог књижевног рада, онако како се радило у средњем веку, може се уврстити и Равњак Јово Мусић, ковач, а касније, када је 1913. године подигнута равањска црква Светог Николе  и клисара (поклисар – црквењак). На дужности црквењака остао је све до колонизације 

1945. године. Овај изузетно занимљиви самоук оставио је иза себе два рукописа, два преписа која га, у неку руку, стављају у ред локалних књижевника посленика, преписивача.

Иако су његова два рукописа: Отворна књига  са колом, рождеником и молитвеником, и Славарица настали после Другог светског рата, оба дела представљају благи одсјај преписивачке књижевности каква се неговала у српским земљама у средњем веку.

Отворна књига коју је преписао Јово Мусић представља један од крајње касних ''књижевних плодова'' апокрифне књижевности која се још од раног средњег века јављала на просторима источног хришћанства. Овакве књиге, које спадају у ред тајних књига писаних на српском језику и српским писменима, преписиване су у много 

примерака. У средњем веку, а посебно у време турског ропства, готово да није било краја у коме није било побожних људи који су имали овакве књиге из којих су прорицали судбине, и покушавали магијским молитвама, али и неким лековима да помогну душевно и телесно болесним људима. Иако на овакве књиге и молитве и гатке у њима није прихватала ни Српска православна црква, било је доста свештеника и калуђера који су их тајно са собом носили и из њих се молили Богу. А овакве књиге од својих хришћанских предака наследиле су и писали записе и читали молитве и неке хоџе, а било је примера да су их поседовали и користили неки фрањевци.

 Њихов власник који их је користи, из њих прорицао судбине, а невољницима читао молитве и правио записе, нерадо их је давао у руке чак и члановима ближе родбине. Пред крај живота остављао би их у наслеђе неком мушкарцу од својих потомака, али само онда када су били сигурни да ће они наставити посао читача и богомољца. А ако таквог није било међу ближом родбином, књига се остављала некоме за кога је дародавац био сигуран да ће наставити традицију.

Људи, попут Јове Мусића, који су имали Отворну књигу били су изузетно цењени и поштовани. За њих се говорило да ''отварају књиге'' и да су Божји људи, а њихов посао доносио им је и добре приходе. Често су им поред православних Срба долазили и римокатолици и муслимани. Сви су они, у настојању да прозру сопствену будућност или нађу лека, доносили дарове и давали новац.

Отворна књига

 

До ове књиге Мусић је дошао посредством чувеног купрешког  вуковског травара Јове Манојловића . Сигурно му је требала једна зима у првој деценији двадесетога века да је препише. А када се огласио да има , и да уме да је чита и да је користи, њему су почели долазити невољници свих вероисповести из шире околине да им отвара књигу, преписује молитве и прориче судбину.

   Поседујемо радни примерак Отворне   књиге са колом рождеником и молитвеником Јове Мусића коју је он преписао са старијег предлошка одмах после завршетка Другог светског рата у Банатском Деспотовцу или, што је вероватније, у Бапској. Ова радна 

књигу носио је уза се док се молио Богу и прорицао судбине Србима колонизованим у Банатски Деспотовац, Младеново, Бачку Паланку, Бапску, Шид и околину.

Први оригинални примерак Отворне   књиге са колом рождеником и молитвеником, са кога је преписан радни примерак, имали смо у рукама у септембру 1970. године, у Бапској када нам га је показала Јовина удовица Зорка. Била је то рукописна књига већег формата, од стотињак страна. Писана је на квалитетној хартији без линија, по чијим је страницама Мусић графитном оловком, уз помоћ неке врсте лењира, извукао једва видљиве водоравне линије једнаког размака. Изнад тих линија је пажљиво старинским пером, које се умакало у црно мастило, пажљиво са још старијег предлошка преписао целокупни текст. Изузетно успешно, једном врстом шестара (шетке) кога су користили сеоски мајстори за израду посуђа или нацрта кругова за шаре на преслицама или другим предметима који су шарани резбарењем, исцртао је концентричне кругове са колом за прорицање судбине, по коме су  бацана зрна пшенице. Књигу је Јово Мусић повезао на занимљив начин. Корице су представљале две танке дашчице рађене од неког меког дрвета, а онда их је пресвукао уштављеном (учињеном) овчијом кожом, а корице је причврстио за исписане листове поступком коричења средњовековних књига. Ову књигу, по свој прилици, однела је у Аустралију Јовина ћерка Вукица

Бојећи се, вероватно, комунистичких власти које су после Другог светског рата прогонили богомољце какав је он био, Јово је направио радну верзију  Отворне књиге, преписавши цео рукопис, пером које је умакао у црно мастило. Тако је настао нови рукопис просечне дужине листова 16 и ширине 10 центиметара. Рукопис је повезао корицама од бордо картона. Ту књигу је, која се лако могла сакрити у џепу, носио је до краја живота. Рукопис од око 150 страница, који је на више места оштећен, а недостаје му десетак страна.

Рукопис почиње рождеником (хороскопом) из XIV века где су уз месеце наведени и зодијачки знаци, текстови животних судбина мушкараца и жена су одвојене; прво се наводи текст за мушкарце, а онда за жене. За зодијачке знаке користе се и архаични називи, тако 

је, на пример, јарац – козорог, а бик – јунац. Иза рожденика следе цитати из Светог писма, најчешће из Новог завјета, који су читани онима који су се Мусићу обраћали за помоћ, а који су наводили људе који су му долазили на размишљања, како би у њима пробудили снагу да себи могу помоћи.

 Затим следи молитвеник где су се молитвама, од којих су неке имале магичну моћ, поређане према потребама оних који су тражили лека. Међу првима је Молитва од нечастивих сила, Молитва од лаке смрти, Молитва Светог Петра и Павла, Молитва од урока, Молитва од недуге болести, Молитва од сира чини и урока, Молитва Светог Архангела против вила и вјештица, Молитва Светог Кузме и Дамјана, Молитва од поганице, Молитва од течења крви из носа, Молитва од 

пробода у тијелу, Молитва Светог Николаја, Молитва од поганице, Молитва од урока, Молитва од противничке стријеле и зрна... Ту су и рецепти народних лекова од појединих болести као, на пример, од грла, падавице, костобоље....

На крају Отворне књиге је магично Коло, кога чини девет концентричних кругова. Први најмањи концентрични круг је крстолик, подељен је на четири дела  а сваки део означен бројевима 1, 2, 3, 4. Цео простор Кола између концентричних кругова подељен је на 99 квадратића – поља који су означени бројевима. Бројеви нису поређани по свом природном низу него по некој унутарњој логици. На то коло врачало се тако што би се на њега бацала зрна пшенице. 

Одједном би се бацила, три, седам или девет зрна. Зрна су се заустављала на пољима Кола означеним бројевима.

Одмах после Кола био је регистар где су поређани бројеви од 1 до 99. Иза сваког броја, који је имао своје поље у Колу, писао је текст којим су се предвиђали и неки конкретни догађаји. Ако зрно пшенице, на пример, падне на поље 23 онда у регистру под тим истим бројем пише: ''Болесник ће оздравити, али ће ипак бити болешљив.''

 

                        Славарица

И други рукопис Јове Мусића настао је после Другог светског рата. Педесетих година двадесетога века, у време највећег безбожништва, у Младенову су се наручивале, преписивале и чувале 

славарице. Један такав примерак сачувао се у породици покојног Уроша Манојловића, чија се кућа налази у Улици Милоша Обилића. Славарицу је по свој прилици Јово Мусић опет полутајно преписао  у лето 1957. године. Писање славарице наручила је његова унука Радојка, жена Уроша Манојловића. Преписана је на преосталим слободним листовима ђачке књижице Јовиног праунука, а Радојкиног и Урошевог најстаријег сина, Борислава Манојловића који је школске 1955. и 1956.  године био ученик другог разреда Основне школе “Моша Пијаде” у Младенову.

Славарице су за крајишке, па и купрешке Србе представљале другу по значају кућну реликвију, одмах после иконе. Биле су то мале књижице ручне израде од свега неколико листова на којима је била 

преписана славска молитва. Понекада би славарице биле додаване неком кућном молитвенику или су биле преписиване у буквице преминулих војника. Повезиване су обично, као што се чинило са песмарицама, у омот од нештављене овчије коже, прошивене танком опутом. Чуване су у шкрињама под кључем, тамо  где се држао новац и друге породичне драгоцености, а понекада би биле заденуте за икону на источном зиду куће  или на долафу, малој дрвеној поличици украшеној резбаријама, у којој је такође држана икона.

Славска молитва или Слава, како су то говорили купрешки Срби, читана је на дан крсне славе, а представљала је, уз свећу и ломљење колача, најважнији детаљ славског обреда, славског ручка. Читао би је у стојећем ставу неко од укућана, или гостију (кршњака), или би за ту прилику био позван неко од комшија. Читач славе читао би молитву у молитвеном тону, опонашајући свештеника, посебно наглашавајући напев - колено: Во славу и чест. Те речи: Во славу и чест понављали би за њим присутни који су такође стајали у време обреда.

Основа ове славске молитве која је, због поменутог напева, у стручним круговима названа Васлава, по нашем мишљењу настала је још у средњем веку. У тој молитви сажет је цео годишњи циклус, цео православни молитвени Пантеон најважнијих општехришћанских светаца, али и Срба светитеља. Очигледно је ова молитва, коју користи највећи део прекодринских Срба, Лике, Далмације и простора који је некада захватала Дабробосанска епархија осавремењивана је крајем  

осамнаестог и почетком деветнаестог века, где су унесени и неки млађи српски светитељи.

Квалитет славарице, поред осталог, процењивао се по броју кољена, по броју напева Во слава и чест. Најпознатији преписивач славарица низ прве половине деветнаестог века, поп Бубњевић са Герзова код Мркоњића града, преписивао је молитве са шеснаест кољена. Славарица Јове Мусића, преписана у Младенову, има четрнаест кољена.

                           

                  Живот

Преписивачи славарица били су ретко писмени људи - самоуци. Такав је био и Јово Мусић једна од најзанимљивијих личности међу купрешким Србима крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Потиче из старог равањског рода Мусића из Горњег Равног. Познатији су по надимку Ковачи, јер су се бавили ковачким занатом. Изнад кућа подно падина Равашнице била им је ковачница (вигањ) где су ковали све врсте пољопривредних алатки, па чак и косе. Сачувало се предање да је у овој породици било стално писмених мушкараца. Није искључено да је ово равањски староседелачки род који је овде постојао и у време средњовековне босанске државе, и да су и тада били ковачи. Ковачи су се у средњовековној Босни бавили клесањем стећака. Није искључено да су преци Јове Мусића радили у свету 

познате стећке у Равањским вратима или у некој од бројних некропола на Равањском пољу.

Јово Мусић, син Лазин, рођен је 15. јуна 1885. године. Поред ковачког заната, кога је добро знао, од својих предака научио је да чита и пише. Био је активан у време подизања равањске цркве Светог Николе, освећене 1913. године коју су Хрвати до темеља разорили 1997. године. Све до одласка у колонизацију био је поклисар и појац у цркви.

Женио се три пута. Са првом женом Ристом, која је рано умрла, имао је троје деце - Мару, Василију и Станка. Са другом супругом удовицом Бојом - Ошкопицом, која је такође убрзо умрла, није имао деце. Трећу жену Зорку нашао је 1930. године у Херцеговини у селу Добромани 

код Требиња. Зорка је рођена 1915. године и од њега је била млађа 32 године. Двоје деце - Ана и Недељко умрли су им пре Другог светског рата. Затим му је Зорка родила још четворо деце - Вукицу (1943), Слободана (1946), Душана (1948), и Анђу (1949) коју је стекао у шездесет шестој години живота, која је рођена у Бапској.

После Другог светског рата отиснуо се у колонизацију у Банатски Деспотовац, са собом је понео своје књиге и ковачки алат. Пошто се у Банату није снашао, преместио се у Бапску између Шида и Илока у коме су углавном живели Хрвати. Тамо је у бившим швапским кућама нашло уточиште десетак  породица купрешких Срба из Равног, Вуковска и Рилића. У Бапску су му долазили купрешки Срби из Срема, Бачке Паланке и Младенова да им отвара књигу. Умро је 15. марта 

1958. године у кући у којој је живео. Све до пред смрт био је поприлично здрав, кажу да је отварао књигу и предвидео датум своје смрти. Сахрањен је у шаренградском православном гробљу.

Купрешки Срби раселили су из Бапске до почетка рата који је 1991. године захватио Хрватску. Остала је само Јовина Супруга Зорка. Најстарија кћерка Вукица и син Слободан са породицама су се одселили у Аустралију. Син Душан до изненадне смрти радио је у Аустрији, а породица му живи у Бачкој Паланци. Зорка је умрла у дубокој старости у 88. години живота 13. децембра 2003. године. Уз њу је била њена најмлађа  кћерка Анђа. Зорка је сахрањена поред Јове у шаренградском гробљу.

Преузето из Купрешког саборника, 2 – 3, Београд – Нови Сад, 2006, стр. 401 – 406.

 

ПОТПИСИ ЗА СЛИКЕ:

1. Јово Мусић (1885 – 1958), ковач, црквењак и преписивач Отворне књиге
2. Странице Отворне књиге са једном молитвом
3. Факсимил страница Отворне књиге са поучним текстовима
4. Кућа у Бапској у којој је живео и умро Јово Мусић
5. Зорка Мусић (1915 – 2003) пред својом кућом у Бапској
6. Зорка Мусић на гробу Јове Мусића у шаренградском гробљу

Јово Бајић