Један дан са Зораном Дувњаком у Маловану

Овога пута описаћемо дружење већ поменута два Зорана са истим именом, презименом и именом оца у Маловану и околини тамо гдје су им корјени. Наиме, неки дан ми се јави опет Зоран али Зубић звани Зопа зет од Дувњака и вели ми да сједи са Зораном Дувњаком, који би желио да се чује са мном. Остварисмо телефонски контакт, Зоран ми рече да се налази у Бања Луци, да је са Драганом Ждером Мекићем прије пар дана у Маловану  био, али да би желио још једном да му покажем село, и разне локалитете, брда и долине одакле вуче корјене, да види планину Малован из близа а не само на фотографијама и преко интернета. Како не бих одговорих, ми смо Дувњаци Твртковићи а и мој отац се са његовим и пријатељио јер је Зоранова мајка Милица сестра од моје стрине Маре,  уговорисмо поход ка Маловану у недјељу уочи св. Пантелејмона у нашем селу уобичајенији као св. Пантелија.
И тако, по договору састасмо се код Мекића и Благају нас два Зорана и кренусмо ка Маловану са нама је и неизбјежна Хроника купрешког села Доњи Малован аутора др. Косте Дувњака. По доласку у Малован, заустависмо се код Митра на Привији и одатле пјешке ка Маловањској пољани. На освајање врха Малована овај пут нисмо ни планирали из једног разлога што је августовски дан већ поодмакао и велика врућина, а другог што је Малован пун дима а југо пуше и наноси исти из правца Дувањског поља гдје очито букти пожар. Тако да наше путешествије крену са Привије од Бована из Беглучке драге испод Малована, ту направисмо прве фотографије и уз разговор о селу Малован и маловчанима кренусмо даље ка раскршћу. 
Зорана многе ствари интересују, а претходно је био у Маловану 1989. године као тинејџер са родитељима и братом Анђелком који носи име по диду Анђелку Ђућковом. Констатујем да смо ми Твртковићи у Малован дошли прије од прилике око 200 година, када је село било празно јер су многи страдали од куге, а остали напустили село. Причали су наши стари да је за вријеме куге сахрањивање умрлих вршила само једна старица, остали су се бојали, а она је једном дрвеном куком вукла умрлог до кужног гробља и сахрањивала. У Доњем Маловану су била два кужна гробља, једно на Стањицима, које више није у фунмцији и друго у пољцу поред пута у које се још увијек врши сахрана Марића, Колоња и Дувњака из засеока Долина.

Зорана интересује, легенда о шујичкињи Мари и два брата Јакшића, који истовремено бијаху заљубљени у дјевојку, те расплет тога љубавног троугла. Такође разговор се водио и у вези накурњака, одјевног предмете који су плеле дјевојке удаваче те замишљале свога драгог, као и о једном примјерку овога одјевног предмета који је чувао репродуктивну способност горштака, који се налази у Етнографском музеју у Београду а откупљен је у Доњем Малвану 1926. године, тако да сам му препоручио када буде у Београду да посјети Етнографски музеј.

Све лагано кроз причу о нашем родном крају људима и обичајима, стигосмо у Марића ливаде, ту му сугерисах да фотографише западне падине Малована, Маловањке, Симину вршину, бакову јаму као и у даљини Вршине, Цинцар, Осјеченицу, Банакову и Саветинову главицу, Локвице, Краљеве стопе, Бор и Борје, Јефтину косу...

У повратку из пољане одморисмо на једној клупи и за столом који ту, вјероватно ловци или шумари урадише, поједосмо ужину коју сам припремио, а пошто Зорану баш није познат термин ужина сложисмо се нека буде ланч. Е том приликом једући сланину, пршут и црвени лук објаснио сам му да се пршут чувао сам за госте, односно "када неко дође". Каже "Како када неко дође" е зато што се пршут није начимао баш без јаког разлога јер је он био само за госте, док се сирац (округли сир у типу ливањског сира) могао јести и без гостију али га нешто и нисмо Бог зна јели док га је било до "задњих ногу" међутим, сада нам се једе сирац али га немамо и скуп је...

Када се вратисмо до Митра на Привији сретисмо три планинара који се враћају са врха Малована, питамо их како је било, веле слабо се види дим свуда.

И тако нас два Зорана проведосмо дан у Маловану, поменусмо многе људе, обичаје, догађаје и договорисмо сљедећи пут је циљ врх Малована.

Шта примјетих код имењака из Малована, рођеног у Лондону тако кроз причу, мало, мало сагне се  и покупи одбачену пластичну флашу, лименку, чеп од флаше, питам шта радиш, рече, "Купим смеће па ћу бацити у контејнер не могу да гледам да загађује овакву Богом дату природу", размишљам, ех да смо ми тако навикнути на брдовитом Балкану али...