Јово Деспинић Јовица маловчак, трговац, пјевач

 

Мало је Маловчана који се могу исто третирати као горњачани и доњачани а један од њих јесте Јово Деспинић од миља звани Јовица, рођен, одрастао, породицу формирао у Горњем Маловану а већи дио радног времена провео у Доњем Маловану у својству трговца, продавача у продавници мјешовите робе предузећа ЖИТОРОД а касније ИНПО. Сјећам се било је то седамдесетих  година прошлог вијека када се у нашем селу почело причати да ће бити отворена задруга, како су је звали или продавница мјешовите робе. Из Купресда је долазила делегација да пронађе адекватан простор и са њимa јe био Јовица као будући трговац. Најприје је била у оптицају једна соба у кући Предрага Дувњака Баје, али пошто је била на крају села тражила се нека друга локација и одлучено је да задруга односно, продавница буде у кући Ђокана Марића на Привији тако да се могу снабдјевати становници робом широке поотрошње из оба Малована.

            И тако поче са радом продавница а Јово продавач из Деспинића ожењен из Доњег Малована супруга му се звала Косовка из рода Канлића са којом је имао двоје дјеце Тодора, који се опет ожени Миром из Доњег Малована од Марића кћероком Светка Марића званог Ћићко, те кћерку Јелицу. Сјећамо се сока Двојни Ц, медењака, гурабија, бомбона на вагање, које је Јово продавао а ми дјеца би куповали, када би имали који динар приликом повратка из школе, и данас ту негдје постоји неки чаробног мирис те продавнице. Јову су сви цијенили а и он њих, дјецу је од миља звао „маћи“ а жене „снаја“, могло се купити код Јове и на „теку“ па када се стекне који динар, односно када се прода теле, јагње и слично измири се дуг. Радно вријеме је било двократно од 7 до подне и онда би Јово ишао на ручак у гостиону на Стржањ код Тривуна, касније Тике а на посљетку код Грге Џанџијина и његове Анђе, некада се знало заломити да посије ручка са друштвом  по која попије али би Јово ипак дошао и на други дио радног времена. Тако је продавница под његом палицом у Ђокановој кући радила десетак година, да би се касније премјестила неколико стотина метара јужније у кућу Марић Раде званог Шадун гдје је радила до средине осамдесетих година када се почеше отварати приватне продавнице а та друштвена се затвори. Јово након затварања продавнице у Маловану пређе радити у сједишту предузећа у Купрес, али опет пун духа у ванрадно вријеме могао се видјети и са доста млађим колегама са посла Борисом Челебићем Кидром, Николом Дувњаком, Слободаном Челебићем Боћом и другима.  Био је активан и наступао у изворној групи купрешана скупа са Бранком Ловрићем, Сафетом Пилићем Сафом, Ивом Лозанчићем Џимом, Мићом и Славком Марићем те Драганом Митровићем са изворним пјесмама од којих је најпознатија пјесмом „Ој Купресу Мој Купресу“ и групом Нервозни Поштар, а ништа мање нису биле пјеване и „Шути шево пјевања ти твога“ „Маловане висока планино“и многе друге.

            Доста рано Јово је постао удовац, Косовка се упокојила, али се послије њене смрти никада није женио, можда је зато и имао више времена да се дружи са млађима јер му се није журило кући. У последње вријеме није ни путовао у Малован становао је са сином Тодором, снајом  Миром те њиховом дјецом у граду Купресу. Ту у Купресу  је 1992. године дочекаро и рат и скупа са снајом Миром би заробљен и одведен чак у Сплит у Лору. Намучио се Јово али никада није клонуо духом и у најтежим тренуцима налазио је времена за шалу. Размјењен је у Житнићу поред Книна скупа са једним бројем својих комшија за хрватске заробњенике. Тако је приликом разговора са једним српским новинаром о боравку у заробљеништву, условима и слично, новинару испричао једну анегдоти, наводно су у затвор довели неке жене да виде „четнике“ да би једна од њих показјући на Јову рекла „ Е и јесу ван неки четници“ да би он новинару прокоментарисао „ види жена није је*ена да нисам четник“ новинар му је приговорио „Не могу Јово то написати реци другачије“ а Јово ће шеретски „Тако је било, а ти пиши како 'оћеш“. Након 1994. године избјегао је у Бања Луку и живио је ту све до упокојења 2012. године, занимљиво је да је стално понављао да ће умријети на Божић и стварно упокоји се други дан Божића, причало се да му је и супруга Косовка умрла на Божић. Једне прилике у разговору са земљакињом Зјајином супругом Љепосавом званом Липојка и Љепка, Јово је питаше „Снаја шта мислиш да ли боли када се умире“ да би ова одговорила „Јово нисам умирала да знам“ на шта је он више за себе прокоментарисао „Па тако и јее“.

            Сахрањен је у гробљу у Горњем Маловану поред своје Косовке, гдје одмара његова душа и сеири поред пута Купрес-Ливно, којим се безброј пута отиснуо ка Доњем Маловану или Купресу. Нека ти је лака наша маловањска земља и почивај у миру наш Јово Јовица, продавачу, трговче, пјевачу.

Зоран Дувњак