Прстен покојне Росе Машић

Једна од жртава горњемаловањских мученика је и Роса Машић дјевојачки Глигурић супруга Миле Машића, рођена 1915 а уморена 1942. године изнад Горњег Малована од стране усташких формација. У вријеме Росне погибије њен муж Миле звани Брига Машић као и његов Брат Манојло звани Мале Машић су били заробљени као редовни војници Краљевине Југославије од стране њемачких окупаторских снага и налазили су се у заробљеничком логору у Њемачкој. Иза Росе остале су три дјевојчисе сиротице, како би наш народ рекао једна другој до уха, Деса старости 6 година, Рада старости 3 године и Боса од годину дана. Бригу о дјевојчицама је преузела њихова баба Стана Машић рођена Поповић из Вуковска, о чијој породици и њеној голготи на купрешким висовима детаљно је описао Јово Бајић у својој књизи КУПРЕШКА ОГЊИШТА ЗБОРИШТА  И ЗГАРИШТА. Дјевојчице тада никога нису имале осим баке Стане, која их је примила под своје скуте и у злим ратним временима бринула о њима у вријеме глади, неимаштине, непријатељских офанзива. Тако су се у зла времена дјевојчице и њихова баба Стана, ни криве ни дужне нашле у збјегу цивила на планини Козари у ако се не варам, Трећој непријатељској офанзиви. Троје нејаке дјеце требало је сачувати, двије је морала ности у наручју, а трећу за руку водити, али их је сачувала. Када је све прошло причала им је да је у једном тренитку најмању Босу оставила иза једног канема јер даље није могла, али ипак женска мајчинска љубав је превладала и вратила се по њу, такође им је прчала да неби могле издржати глад и напоре да није било помоћи козарчана који су и сами били у тешкој ситуацији али су пружали помоћ избјеглом и напаћеном народу. Њихова мајка Роса је сахрањена ту одмах изнад села Горњи Малован, сахраниле су је комшије које су избјегле смрт. Након рата баба Стана са својим унукама се враћа ка спаљеном родном крају и гле судбине на жељезничкој станици у Бугојну се сусреће са својим синовима Малом и Милом који су ослобођени из заробљеништва те Миле спознаје детаље о о судбини своје породице,  да му је супруга погинула те се поново упознаје са својим нејаким кћеркама јер су га биле заборавиле а најмлађа га се није ни сјећала, Боса се сјећа очевог питања. „Чија си ти мала“ а она је одговорила „Миле Машића“ ту су се уз сузе коначно сјединили. Након повратка на Купрес Миле и Мале се више не враћају у Малован него започињу нови живот у Бегову Селу код Купреса на имању Малине жене Марије и ту поново покушавају организовати живот колико се могло. Миле је стално понављајући да има велику бригу за кћерке без мајке и добио надимак Брига, али баба Стана је одиграла велику улогу у замјени за мајку дјевојчицама.

Негдје 1947. године када се подобро примирило,  када се почело мало боље живјети мјештани су почели  тражити своје убијене и нестале како би их достојно сахранили, дошла је на ред горобница гдје се претпостављало да је сахраљена Роса, тако је и било када је откопана  нађена су три тијела два мушка и једно женско, а били су сигурни да је то Росино тијело јер је на једној кости од прста пронађен прстен за који су били сигурни да Росин јер  је тај прстен увијек, док је била жива она носила и сјећале су га се, како дјевојчице тако и баба Стана. Росини посмртни остаци су сахрањени у Машића и Глигурића породичном гробљу у Бегову селу. Послије извјесног времена и Стана се упокоји и би сахраљена поред Росе. И тако Росин прстен и даље постоји, наиме њена најмлађа кћерка Боса која је својој средњој кћерки дала име Роса, да ли случајно или намјерно добила је задатак да чува марерин прстен. Прошла је и Боса у овом протеклом рату, као и многе мајке голготу, остала је без двадесетогодишњег сина јединца, два полубрата и два стричевића, прошла избјеглиштво, прогонство вратила се поново на Купрес али прстен мајке Росе је сачувала и данас се код ње налази, коме ће га предати на чување, прије него што оде на онај бољи и праведнији, свијет код својих најмилијих, по свој прилици још није одлучила, да ли ће то бити њена кћерка Роса или неко други видјећемо.

Чудни су ови наши путеви и наше битисање на овим просторима, а посебно на купрешкој висоравни, поменуто породично гробље у Бегову Селу има понеки споменик и то од Росе, Стане, Мале и Марије Машић, Глигурића Владе и Стане те њихових синова Бранка и Добривоја. Миле Брига Машић умро у Бања Луци у избјеглиштву као и његова друга жена Босиљка гдје су и сахрањени а Бригини синови Миливој звани Мимо и Драган те Малини Ратко и Марко ни за гроб им се не зна, то је на жалост наша стварност, остају нам само сјећања и понеки предмет као што је прстен Росе Машић.

                                                                                                      Зоран Дувњак