Скоро половина свих ђака у школу на Купресу РС долази из једне породице

Прослависмо Прво купрешко вече у Републци Српској, Бања Луци, у организацији ЗУ „Међаш“ састаше се многи купрешани, њихови, кумови, пријатељи, потомци, лијепо бијаше. Што назив уружењу дадосмо баш Међаш, па на Купресу одавно постоје међаши, од Рима преко средњег вијека, једне, друге Југославије па до данашњих дана, увијек су ту постојале неке међе, тако и након Дејтона постоје два Купреса, један у ФБиХ, други у РС, а дејтонска међа пролази кроз, села, куће, ливаде, планине, њиве, тако на примјер у Мрђеновцима кућа Ђоке Матић  у РС а штала у ФБиХ,  или обрнуто ораница у РС ливада у ФБиХ, армен у РС...

Али када поменусмо потомке, на њима свјет остаје, они су наши насљедници, е о таквим насљедницима наших купрешана ћемо говорити овога пута.

Наиме, општина Купрес РС једна од двије на нашој висоравни иако мала, неразвијена, са скромним буџетом ипак доста тога обезбједи својим становницима, којих је такође веома мало, остали се разишли  на све страние свијета. Некада раније, док смо сви живјели у једној општини Купрес са свом инфра-структуром, привредом, Јавнм предузећима или ООУР-има како су се тада звала, буџетом у мало које село се зими могло доћи аутомобилом, али данас сваки заселак има добар пут у многе и асвалтиран, зими очишћен,  аутобус вози дјецу од сваке куће до школе у Новом Селу, док је некада било сасвим другачије  многи смо пјешачили и по десетак километара. Данас ђачки аутобус иде по дјецу од Шеменоваца до Мрђеноваца и Благаја, гдје год их има, али на жалост има их мало у цијелој школи у Новом Селу, која је некада била осмогодишња и радила у двије смјене, данас словом и бројем 7 (седморо), али зато из једне куће  школу похађа готово половина ђака. Из куће Анђелка Мијатовића, прћијски Гојановића у школу свако јутро путују ни мање ни више него три сина и то Данијел, Гојко и Огњен, док из свих осталих домаћинстава на Купресу РС школу похађа четворо, Слободан и Нада из једне куће Кнежевића, те Душко Марић и Лазар Милишић. Браћа Мијатовићи похађају први (Огњен), трећи (Гојко) и пети разред (Данијел), занимљиво је да су Мијатовићи Данијел и Гојко рођени истог датума 26. Фебруара, а Огњен уочи Огњене Марије па су му због тога што је донијео своје име  дали име Огњен. Разговарајући са браћом Мијатовић њиховим родитељима Славицом и Анђелком те дедом Даном, сазнајемо да ништа боље стање није ни у централној школи у мјесту Стројице на Јањској висоравни, општина Шипово, гдје настављају школовање након петог разреда, јер тамо има само један ђак првак, док су у Новом Селу два и то Огњен и Душко. Ова екипа дјеце као и она старија већ редовно добијају за Божић новчану помоћ, коју обезбјеђују наши добротвори о. Саша и о. Симон Туткић са пријатељима, а наши ђаци су путовали на екскурзију прољетос у наше цркве и манастире на подручју Ливна, Грахова, Дрвара, Мартин Брода и Гламоча у организацији браће Туркић, а и за наредни Божић се припремају полкон за наше ђаке. Док  разговарам са родитељима, Огњен доста тихо поче да рецитује неку пјесмицу, отац му Анђелко вели, да прича гласније, он се мало стиди али на крају нам изрецитова:

 

Нас два првака цијели разред то је,

Ал нас је више него у централној школи што је...

 

И стварно тако у школи у Новом Селу два ђака првака, а у централној школи само један. Празне се наша села и онако празна и то што има становника углавном старачка домаћинства једно по једно умире,  маловчана ове године до сада умрије седморо, у Благају десеторо, доста нежења, а дјецу нема ко да рађа, ријетка су домаћинства Анђелка Мијатовића и Владе Кнежевића из чије двије куће школу похађа пет ученика, али шта је ту је ипак се морамо враћати нашим селима, нашим утихнулим огњиштима, бар онда када будемо могли, бар за наше годове када су сеоске и храмовне славе, да наши потомци не забораве гдје су и одакле су њихови преци. У овој ери компјутерзације, интернета када свјијет постаде голобално село, када неку објаву чим поставимо на интернет види и онај на најудаљенијој тачки земаљске кугле, а колико су некада путовала писма до Канаде или Аустралије, јер када ми нисмо могли и тек сада покушавамо да више сазнамо одакле смо и ко су наши преци, да бар покољењима оставимо чистију ситуацију.

Опет ће се неко запитати, зашто у Рубрици „Приче из Малована“, пишемо о Мијатовићима из Мрђеноваца, па зато што је баба од Анђелка Мијатовића из Малована из рода Канлића, кћерка Манојла, али мало је то подручје сви смо ми испреплетени, рођаци кумови пријатељи.

Да сте нам живи и здрави, што више боравили на нашем и вашем Купресу, а за оне који су далеко а као глобално село тако близу, остављамо да читају текстове са нашега и вашега Малован.нет, прате наш „Међаш“ који су увијек уз вас и са вама и који покушавају, у својим могућностима да вам докуче приче из родног краја.