Маринко Марић маловањски кнез

Марић Маринко звани Кнез или Горетић (на овај други надимак се мало и љутио), како су га многи маловчани звали, био је један од најомиљенијих и најпризнатијих људи међу маловчанима а и купрешкој висоравни. Рођен 20-и неке године прошлог вијека, о њему су многе приче испричане, био је шерет, знао се нашалити, али исто тако и помоћи својим комшијама, пријатељима, знанима и незнанима, имао је и кумова више него можда и један маловчак, коме је год требало да се вјенча на брзину Маринко се ту нашао да буде кум, могим дјечацима је баш он био узор. Током дугих зимскик купрешких ноћи када бура дуне и суне, направи сметове велике и по неколико метара, када прекине саобраћај Купрешким пољем код Маринка су многи путници намјерници потражили спас, огријали се, нахранили, напојили, преноћили, и све, нормално, без икакве новчане накнаде, а о изненадним гостима се највише у то вријеме бринула Маринкова маћеха Влајка, коју је он посебно цијенио, више него неки што су пазили рођене мајке.О Маринку је тешко писати а да се нешто не заборави, а био је маловчак, увијек је то истицао и волио је Малован.

Први шофер у Маловну он је био, први камион је баш он набавио, а и на купрешкој висоравни је био један од првих шофера и камионџија. Његов први камион била је Чешка ПРАГА, затим је набавио још много камиона, приколица, других машина, тако да је око његове куће било право складиште разних возила, као данашњи ауто-отпад, међутим Маринко своје камионе није продавао, нити дијелове за камионе све је то стајало на свом мјесту. Ми дјеца који смо ишли у школу и свакодневно пролазили поред Маринкове куће, маштали смо да се поиграмо у његовим камионима, али то је била само наша пука жеља, од учитеља нисмо смјели ни помислзти камо ли урадити.

Возио је Маринко својим камионом материјал за многе куће у Маловану, на Купресу, Јању, Бугојну, Доњем Вакуфу, из Сплита је редовно довозио цемент и салонит а пржину-пијесак из Катануша испод горњег Малована као и од Турјаче. Негдје седамдесетих година прошлог вијека Маринко остаде без возачке дозволе, не знам како се то десило послије толико година возачког стажа и ко зна колико стотина хиљада пређених километара, морао је поново полагати возачки испит у Ливну. Испитна комисија њега таквог шофера обори неколико пута, што га је веома разљутило а вјероватно и понизило јер је имао изражен понос и пркос. Кажу да је причао да је од бијеса следећи пут пред комисијом возио камион без уоптребе руку, ногама је све радио, стискао квачило, мијењао брзине, управљао воланом све док комисији није дојадило и одлучила да Маринко, један од првих возача на Купресу поново положи возачки испит.

Кнез су га у Маловану зазвали јер је у поратној власти, односно Скупштини општине Купрес у једном или више сазива био одборник, делегат или слично, од самог избора па до краја живота звали су га кнез, а они који су га посебно симпатисали ословљавали  су га књаз.

Маринко је био ожењен Босом, кћерком Раде Канлића са којом је изродио четворо дјеце, Давид-Даде, Стана и Ранко-Ране близанци, те Ружица. Сва дјеца, осим Стане били су возачи и имали су „жицу“ за вожњу. Даде је био и аутомеханичар често је од дијелова склапао камионе и доводио их у возно стање,  те од тога посла једно вријеме и живио, Ране такође бијаше везан за камионе, Ружица међу првим женама на Купресу је постала возач, данас у Новом Саду вози аутобус, једино Стана која данас живи у Шипову није била загријана за вожњу камиона.

Све до несретног рата Маринкова породица, као и многе у Маловану лијепо и срећно је живјела, од свога рада, дјеца порасла формирала породице, свако имао свој хљеб, кћери се удале, отишле из Малована, Даде направи себи кућу, Ране такође имао камион шлепер, пред сам рат и ресторан отворио, Маринко задовољан бијаше, а онда несретни рат прекиде све Маринкове снове, силом прилика напусти свој вољени Малован, љубимац његов син Ране у мају 1992. године погину бранећи свој Малован, од тога догађаја Маринко сасвим други човјек, никада се није опоравио. Даде са породицом силом прилика оде у далеку Аустралију, тијело тамо преко океана душа у Маловану, често дође, кућу реновирао у Маловану, али шта ћеш породица тамо.

Рат се заврши, чим је било могуће Маринко се први врати у Малован, тако навикао, шта ћеш, у Маловану увијек био први. Врати се на своју Привију у порушену кућу, скупа са својим комшијама и рођацима Момом, Леком и Митром. Мало му од донација поправише кућу, опет се врати са камионом неким теретним ТАМ-ом, али више није било његових камиона, ни једног старог Маринковог камиона, шасије, кабине, трактора, мотора, ма ни једног шарафа, све је однесено, да човјек не повјерује. Али повратак на своје од Маринка је било јаче, живио је у свом Маловану још недуго у својој жалости са болом за својим Раном, након смрти би сахрањен у гробље у Малован, али не поред свога Ране, не оствари му се последња жеља, јер Ране стицајем опет тужних и несретних околности би сахрањен у Новом Селу у Благају.

Данас на његовом огњиштиу ипак гори ватра, након избивања по избјеглиштву у Малован се врати Маринкова снаха Биљана и њен млађи син Миленко, да их Маринко види лакше би му сигурно било, ипак се није угасило горетића огњиште.

Нека ти је покој души, вјечна слава и хвала,  мирно спавај у своме Маовану наш књаже.