ГЕНОЦИД КОЈИ ЈЕ НАД СРПСКИМ СТАНОВНИШТВОМ КУПРЕСА у периоду од 3. априла - 15. маја 1992. године

И-1428

САВЕЗНА РЕПУБЛИКА ЈУГОСЛАВИЈА

 

КОМИТЕТ ЗА ПРИКУПЉАЊЕ ПОДАТАКА О ИЗВРШЕНИМ ЗЛОЧИНИМА

ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ И МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

 

БЕОГРАД

 

 

 

ГЕНОЦИД КОЈИ ЈЕ НАД СРПСКИМ СТАНОВНИШТВОМ КУПРЕСА ИЗВРШЕН ОД СТРАНЕ ВОЈНИХ И

ПАРАВОЈНИХ ФОРМАЦИЈА РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ И ХРВАТА ИЗ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

у периоду од 3. априла - 15. маја 1992. године

 

 

 

Новембар, 1998. године

 

 Купрешка висораван представља једно од најзначајнијих војно-стратешких подручја у целој Босни и Херцеговини. Диже се на висину од 1200м изнад нивоа мора и захвата површину од близу 550км2. Представља и засебну географску целину на којој су Срби одвајкада били већинско становништво. Крајем ЏИЏ века чинили су 55 одсто становништва, а пред Други светски рат било их је 55,6 одсто од укупног броја житеља Купрешке висоравни. У време Другог светског рата хрватски фашисти - усташе масакрирале су 1.038 Срба цивила, од тога њих 255 били су деца испод десет година старости. У то време купрешки Срби масовно су се борили у партизанском антифашистичком покрету на страни западних савезника, односно на страни анти-фашистичке и анти-нацистичке коалиције. Више од 500 Срба из Купреса је у тој борби изгубило живот. Упркос свим страдањима и спроведеног злочина геноцида од стране хрватских оружаних формација Срби су и после Другог светског рата били већинско становништво. По катастарским књигама сачињеним још крајем прошлог века, за време владавина Аустроугарске, у приватном поседу Срба се налазило око 70 одсто земљишта садашње купрешке општине. На вишепартијским изборима одржаним 1990. године, Срби као већинско становништво су освојили општинску власт.

У граду Купресу уочи рата живело је око 50% становника српске националности, 7% муслимана, а остало су били Хрвати. На подручју целе општине Купрес већинско је било српско становништво.

Када је почео рат у Хрватској, из Купреса је отишао један број млађих мушкараца Хрвата, који је ступио у редове Хрватске војске и борио се на вуковарском ратишту. У то време и хрватско становништво у Општини Купрес почиње масовно да се наоружава.

У току 1991. године хрватско становништво у Купресу формирало је своје војне јединице које су носиле ознаку ХВО и ХОС-а. Припадници тих јединица били су добро наоружани. Они су отворено упућивали претње становницима српске националности. Куће и станови у којима су живели Срби били су ноћу посебно обележени.

Почетком 1992. године Хрвати почињу да шаљу своје породице - жене, децу и старе из Купреса и околине у правцу Ливна и Дувна. Последња таква два аутобуса отишла су из Купреса 24.03.1992. године. То су чинили и муслимани, тако да су у граду остали скоро само мушкарци несрпске националности.

У граду се почињу виђати униформисана лица хрватске националности која су дошли са стране, а што изазива посебно узнемирење код српског становништва, код кога се јавља страх да ће се поновити Други светски рат када су Срби на подручју Купреса, од стране Хрвата, масовно убијани на најсуровији начин.

Хрвати постављају контролне пунктове на прилазима Купресу.

Од 31. марта 1992. године униформисани и сада наоружани Хрвати почињу упадати у поједина предузећа у Купресу, запоседати их и постављати своје страже.

Рано ујутру 3. априла 1992. године из правца Малована, удаљеног од Купреса око 12 км изненада су се чуле детонације и пуцњава. Припадници хрватске војске су упали у српска села у околини Купреса и почели да убијају цивилно српско становништво које су затекли у селима, или да их затварају и истовремено пале села.

Истог дана 1992. године, око 06.00 часова, из правца села Шујица у коме је живело искључиво хрватско становништво извршен је напад од стране припадника хрватских јединица ХОС-а и ЗНГ, као и припадника јединице која је била формирана од стране Хрвата у Шујицама, а чији су припадници носили црне униформе и ознаку "У", као усташе за време Другог светског рата. Затечене мештане који нису успели да побегну убијали су на лицу места. Тако су у Доњем Маловану убили тога дана око 20 Срба.

Напад је био изненадан и изведен од стране војске Републике Хрватске (бивше Социјалистичке Републике Хрватске у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије), заједно са паравојним формацијама, у ствари партијском војском Хрватске демократске заједнице Купреса, Томиславграда (Дувна) и Ливна, као и паравојним формацијама Хрватске странке права. Напад је започео упадом хрватских јединица у село Доњи Малован на крајњем југозападном делу Купрешке висоравни. У том злочиначком геноцидном походу учествовале су следеће јединице: 106. осјечка бригада, 101. загребачка бригада, Студентска бојна "Краљ Томислав" из Загреба, Специјална јединица "Жути мрав" из Вуковара, Јединица за посебне задатке Министарства унутрашњих послова Хрватске, те бојна "Зрињски".

Злочиначки, ничим изазван напад на мирна српска насеља је изведен у време када се Босна и Херцеговина још налазила у саставу тадашње југословенске државе и када је још постојала Социјалистичка Федеративна Република Југославија. У то време на купрешким просторима није било ни једног војника Југословенске народне армије.

Поред Доњег Малована тога дана нападнута су и суседна српска села.

На дан 6. априла 1992. године, око подне, нападнут је и сам град Купрес од стране припадника хрватских јединица којима су се прикључили Хрвати из Купреса. Напад је извршен са три тенка "леопарда", којим су уништавани објекти Срба.

Том приликом настављено је убијање Срба, па су тако између 3. и 7. априла 1992. године у Купресу и његовој околини били убијени, поред осталих, и следећи Срби - цивили:

 

Баштић (Бастић) Предраг, из Купреса, Ул. 9. крајишке бригаде бб, рођен 28.08.1971. године у Ливну, од оца Томислава и мајке Мирјане, рођене Боснић, затворен са групом Срба у подрум Миленка Виле 05.04.1992. године где су најпре били подвргнути мучењу, а касније постројени уз зид и убијени из ватреног оружја. Тела убијених припадници ХОС-а су одвезли на брдо изнад села Оџак, у близини Купреса, где су бачени у јаму. Њихова тела су пронађена тек после 25 дана (доказ: 446/96, 194/97-5).

Боснић Шпиро, из Купреса, насеље Кратељ, рођен 07.08.1954. године, у селу Бајрамовци, Општина Купрес, од оца Недељка и мајке Симе, рођене Зубић, заклан 06.04.1992. године (доказ: 34/96, 281/97-5 прилог 16 - фотографија леша).

Ваван Илија, рођен 1950. године у селу Горњем Маловану, од оца Гојка, убијен 7. априла 1992. године у близини Чајуше код Горњег Малована приликом бекства из опкољеног Купреса (доказ: 281/97-3).

Даниловић Влајко, рођен 1952. године у селу Мушићу, од оца Јове, убијен 6. априла 1992. године у својој кући у Купресу (доказ: 281/97-3).

Драгољевић Тодор, звани "Тоша", из Купреса, насеље Кратељ, рођен 20.06.1958. године у селу Мушић, Општина Купрес, од оца Стојана и мајке Госпаве, убијен, пошто је претходно мучен и масакриран, 6. априла 1992. године (доказ: 34/96, 281/97-5 прилог 17 - фотографија леша).

Дувњак Владо, из Купреса, рођен 20.07.1945. године у Оџаку, Општина Купрес, од оца Драгомира и мајке Стане, рођене Шешум, затворен са групом Срба у подрум Миленка Виле 05.04.1992. године где су били подвргнути мучењу, да би касније почели да пуцају по њима. Том приликом Владо је убијен. Тела убијених припадници ХОС-а су одвезли на брдо изнад села Оџак у близини Купреса, где су бачени у јаму. Лешеви убијених цивила су пронађени после 25 дана (доказ 446/96, 194/97-5).

Дувњак Владо, из Доњег Малована, рођен 1907. године у Доњем Маловану, од оца Аћима, убијен у Доњем Маловану код Купреса 03. априла 1992. године (доказ: 373/94-1, 714/95-7).

Дувњак Даринка, из Доњег Малована, рођена 15.03.1935. године у Благају, од оца Драгуна, убијена у Доњем Маловану код Купреса 03. априла 1992. године (доказ 714/95-7).

Дувњак Милан, из Доњег Малована, рођен 1936. године, од оца Владе, убијен у Доњем Маловану код Купреса 03. априла 1992. године (доказ 714/95-7).

Дувњак Милош, из Доњег Малована, рођен 1925. године, од оца Митра, убијен са својим сином Митром у Доњем Маловану код Купреса 03. априла 1992. године (доказ 714/95-7).

Дувњак Митар, рођен 1940. године, од оца Дана, убијен у Доњем Маловану код Купреса 03. априла 1992. године (доказ: 715/95-7),

Дувњак Митар, из Доњег Малована, рођен 1965. године, од оца Милоша, убијен са својим оцем Митром у Доњем Маловану код Купреса 03. априла 1992. године (доказ 714/95-7).

Дувњак Светко, из Доњег Малована, рођен 1960. године, од оца Симе, убијен у Доњем Маловану код Купреса 03. априла 1992. године (доказ 714/95-7).

Дувњак Цветко (доказ: 714/95-7),

Живанић Жарко, из Купреса, рођен 1946. године у Доњем Вуковском, син Вуке, поведен са групом затворених Срба - цивила из Купреса ка Шуицама 7. априла 1992. године и у једном моменту, када је изашао из колоне, Анте Чичак му је пуцао у ноге, а Иво Чичак у главу, па је тако убијен (доказ 34/96, 333/95-11, 333/95-23, 453/96-5, 334/97-19).

Зубић Јово, из Купреса, Маршала Тита 38/5, рођен 31.03.1950. године у Благају, Општина Купрес, од оца Риста и мајке Јованке, затворен са групом Срба у подрум Миленка Виле 05.04.1992. године где су били подвргнути мучењу, да би касније почели да пуцају по њима. Тела убијених припадници ХОС-а су одвезли на брдо изнад села Оџак у близини Купреса, где су бачени у јаму. Лешеви убијених цивила су пронађени после 25 дана (доказ 446/96, 194/97-5).

Зубић Стојан, из Купреса, за време боравка по логорима био је пребијан, тако да је умро приликом размене 15.05.1992. године (доказ 453/96-5).

Јарчевић Властимир, из села Равно код Купреса, рођен 06.09.1956. године у месту Г. Равно, Општина Купрес, од оца Марка и мајке Душанке, рођене Шешум, ухапшен у Купресу 03. априла 1992. године и одведен у подрум Миленка Виле где је био затворен са групом Срба који су били подвргнути мучењу, да би касније почели да пуцају по њима. Тела убијених припадници ХОС-а су одвезли на брдо изнад села Оџак у близини Купреса, где су бачени у јаму. Лешеви убијених цивила су пронађени после 25 дана (доказ 446/96, 701/96-18, 194/97-5).

Јарчевић Недељко, звани "Швабо", из Купреса, насеље Кратељ, рођен 21.05.1950. године у селу Горње Равно, Општина Купрес, од оца Трифка и мајке Стане, рођене Манојловић, убијен 06.04.1992. године (доказ 34/96, 281/97-3, 281/97-5 прилог 19 - фотографија леша).

Канлић Војислав, звани "Крезо", из Купреса, Улица Војислава Зубојевића бб, рођен 02.01.1955. године у Доњем Маловану, од оца Гојка и мајке Боје, рођене Ерцег, 04. априла 1992. године погођен из снајпера и рањен, а затим убијен из непосредне близине од групе хрватских војника у маскирним униформама, међу којима је био и Перо Ивић (доказ 333/95-22, 333/95-23, 492/96, 281/97-4).

Канлић Мирко, из Купреса, Ул. 27. јула бр. 7, рођен 01.05.1950. године у Доњем Маловану, Општина Купрес, од оца Душана и мајке Анице, рођене Дувњак, затворен са групом Срба у подрум Миленка Виле 05.04.1992. године где су били подвргнути мучењу, да би касније почели да пуцају по њима. Мирко је тешко рањен. Лешеве убијених и рањене Мирка Канлића и Јову Павловића припадници ХОС-а су одвезли на брдо изнад села Оџак у близини Купреса, где су у јаму бачени најпре рањеници, а преко њих лешеви убијених. Обојица рањеника су подлегли повредама. Лешеви убијених цивила су пронађени после 25 дана (доказ 446/96, 194/97-5).

Карајлић (Канлић) Нико, из Купреса, убијен клањем 06.04.1992. године (доказ: 492/96).

Каран Недељко, из Купреса, рођен 22.08.1949. године у Благају, Општина Купрес, од оца Станка и мајке Милице, рођене Ваван, затворен са групом Срба у подрум Миленка Виле 06. априла 1992. године где су били подвргнути мучењу, да би касније били убијени из ватреног оружја. Тела убијених припадници ХОС-а су одвезли на брдо изнад села Оџак у близини Купреса, где су бачени у јаму. Лешеви убијених цивила су пронађени после 25 дана (доказ 446/96, 194/97-5).

Каулић Марко, убијен 01. маја 1992. године у селу Оџак, Општина Купрес (доказ: 373/94-2).

Керановић Марко, из Купреса, рођен 1948. године у Горњем вуковску, засеок Бућевача, од оца Божа, убијен 6. априла 1992. године на падинама Мале Плазенице, која се уздиже изнад Купреса, приликом покушаја бекства из опкољеног Купреса (доказ 547/96-23, 547/96-24, 281/97-3).

Кнежић Раде, рођен 1926. године у селу Шеменовцима, од оца Миленка, убијен 6. априла 1992. године у подножју Мале Плазенице, приликом покушаја бекства из опкољеног Купреса (доказ: 281/97-3).

Контић Лазо, из Купреса, насеље Кратељ ИИ, рођен 03.01.1960. године у месту Горње Равно, Општина Купрес, од оца Вукана и мајке Савице, рођене Живанић, који је након заробљавања 06.04.1992. године био убијен. Он је једини био у војничкој униформи. Био је одмах убијен по наредби Зорана Радића званог "Зеко", Хрвата из Купреса. Била му је смрскана десна страна лица од ударца тупим предметом и одсечено десно ухо (доказ: 333/95-4, 34/96, 281/97-5 прилог 22 - фотографија леша).

Контић Милорад, звани "Ћиро", из Купреса, насеље Кратељ, рођен 16.11.1958. године у месту Горње Равно, Општина Купрес, од оца Станка и мајке Стане, рођене Ждеро, убијен 06. априла 1992. године, ископано му лево око (доказ: 34/97, 281/97-5 прилог 15 - фотографија леша).

Лугоња Лазо, из села Равно, општина Купрес, убијен у свом селу (доказ: 426/96-50).

Лугоња Стево, возач, из Купреса, насеље Кратељ, рођен 02.08.1966. године у месту Доње Равно, Општина Купрес, од оца Богољуба и мајке Љепосаве, рођене Васић. Изведен из своје куће 06. априла 1992. године и по наредби "Филиповића", команданта ХВО одмах је, на лицу места, био стрељан, пошто су му претходно за живота извадили десно око (доказ 333/95-4, 333/95-22, 333/95-23, 34/96, 281/97-5 прилог 21 - фотографија леша).

Малеш Нико, рођен 1941. године у селу Рилићу, од оца Божа, убијен 7. априла 1992. године у шуми између риличког Црног Врха и доњевуковског засеока Кудиљи (доказ: 281/97-4).

Манојловић Ђорђе, рођен 1955. године у селу Горњем Вуковском, од оца Станка, убијен 6. априла 1992. године у подножју Мале Плазенице код Купреса, приликом покушаја бекства из опкољеног Купреса (доказ: 281/97-3).

Марић Спасоје, рођен 1933. године у селу Занаглини, од оца Јове, убијен у занаглинској шуми 9. априла 1992. године (доказ: 281/97-3).

Марић Станко, рођен 1949. године у селу Рилићу, убијен 6. априла 1992. године у подножју Мале Плазенице код Купреса, приликом покушаја бекства из опкољеног Купреса (доказ: 281/97-4).

Марковић Драган, звани "Гаца", из Купреса, Ул. Маршала Тита бб, рођен 05.10.1969. године у Купресу, од оца Милана и мајке Боје, рођене Марић, убијен 06.04.1992. године у Купресу у близини своје куће, у центру Купреса (доказ: 281/97-3)

Милиновић Марко, из Купреса, Ул. Маршала Тита 11, рођен 17.08.1959. године у Доњем Маловану, Општина Купрес, од оца Пера и мајке Љубе, рођене Бошњак, затворен са групом Срба у подрум Миленка Виле 05.04.1992. године где су најпре били подвргнути мучењу, а касније постројени уз зид и убијени из ватреног оружја. Тела убијених припадници ХОС-а су одвезли на брдо изнад села Оџак у близини Купреса, где су бачени у јаму. Њихова тела су пронађена тек после 25 дана (доказ 194/97-5).

Милишић Милан, рођен 1965. године, од оца Миленка, убијен 6. априла 1992. године када је током ноћи покушао да се извуче из опкољеног Купреса (доказ: 281/97-4).

Павловић Јово, из Купреса, рођен 19.01.1951. године у Купресу, од оца Влада и мајке Анђе, 05.04.1992. године био затворен у кући Миленка Виле, у Купресу, где је подвргнут мучењу и тешко рањен. Лешеве убијених и рањене Јова Павловића и Мирка Канића припадници ХОС-а су одвезли на брдо изнад села Оџак у близини Купреса, где су у јаму бачени најпре рањеници, а преко њих лешеви убијених. Обојица рањеника су подлегли повредама. Лешеви убијених цивила су пронађени после 25 дана (доказ 446/96, 194/97-5).

Павловић Трифко, звани "Лола", трговачки радник, из Купреса, насеље Кратељ, рођен 10.11.1957. године у селу Доње Вуковско, Општина Купрес, од оца Станка и мајке Руже, убијен 06.04.1992. године. Ударцем тупим предметом по глави одваљен му је горњи део лобање (доказ 34/96, 446/96, 281/97-5 прилози 20 и 20А - фотографија леша).

Панић Лука, из Купреса, Ул. Друге пролетерске бригаде бб, рођен 09.07.1946. године у селу Мушић, Општина Купрес, од оца Петра и мајке Руже, рођене Велемир, убијен у Купресу 06.04.1992. године у близини куће Митра Чивчића (доказ. 281/97-4).

Рудић Борислав, рођен 1934. године у селу Рилићи, од оца Љубомира, убијен 7. априла 1992. године у шуми између риличког Црног Врха и доњевуковског засеока Кудиљи (доказ: 281/97-3).

Соро Душан, рођен 1934. године у Занаглини, Општина Купрес, од оца Ђура, убијен 7. априла 1992. године у шуми између риличког Црног Врха и доњевуковског засеока Кудиљи (доказ: 281/97-3).

Соро Душан, рођен 1934. године у Занаглини, Општина Купрес, од оца Ђорђа, убијен 10. априла 1992. године у занаглинској шуми (доказ: 281797-3).

Спремо Анђа, рођена 1935. године, од оца Илије, убијена априла 1992. године у својој кући у Купресу, где је потом заједно са кућом спаљена (доказ: 281/97-4).

Спремо Бранислав, рођен 1950. године, од оца Мирка, измасакриран априла 1992. године пред својом кућом (доказ: 281/97-4).

Спремо Милорад, рођен 1936. године, од оца Бранка, убијен 9. априла 1992. године у занаглинској шуми (доказ: 281/97-3).

Спремо Савица, рођена 1920. године, од оца Јова, убијена априла 1992. године у својој кући у Купресу, где је потом заједно са кућом спаљена (доказ: 281/97-4).

Спремо Симо, рођен 1930. године у Беговом Селу, општина Купрес, од оца Недељка и мајке Неђе, рођене Поповић, убијен од стране хрватских војника 07. априла 1992. године приликом повлачења из Купреса. Пре тога је злостављан тако што је ударан по целом телу чврстим предметима, а онда је усмрћен ударцем маља у лобању (доказ: 426/96-50, 281/97-5 прилози 23 и 23А - фотографија леша).

Спремо Страило, рођен 1909. године, од оца Стјепана, убијен 9. априла 1992. године у занаглинској шуми (доказ: 281/97-3).

Челебић Драго, из Купреса, насеље Кратељ, рођен 05.09.1966. године у месту Горње Равно, Општина Купрес, од оца Петра и мајке Савице, рођене Никић, изведен је заједно са Стевом Лугоњом из куће Спремо Петра и по наредби "Филиповића" стрељан на улици, испред куће Омера Хусеинбеговића, 06. априла 1992. године (доказ 333/95-4, 333/95-22, 333/95-23, 34/96, 281/97-5 прилог 18 - фотографија леша).

Шешум Момчило, из Купреса, рођен 13.03.1937. године у Замаглини, Општина Купрес, од оца Милоша и мајке Милице, рођене Рудић, затворен са групом Срба у подрум Миленка Виле 05.04.1992. године где су најпре били подвргнути мучењу, а касније постројени уз зид и убијени из ватреног оружја. Тела убијених припадници ХОС-а су одвезли на брдо изнад села Оџак у близини Купреса, где су бачени у јаму, да би били пронађени тек после 25 дана (доказ 446/96, 194/97-5).

Шкобић Ненад, рођен 1954. године у селу Ботуну, од оца Петра, убијен 7. априла 1992. године код Чајуше близу села Горњег Малована, приликом покушаја бекства из опкољеног Купреса (доказ: 281/97-4).

Шкобић Стојан, рођен 1957. године у селу Ботуну, од оца Петра, убијен 7. априла 1992. године код Чајуше близу села Горњег Малована, приликом покушаја бекства из опкољеног Купреса (доказ: 281/97-4).

Шормаз Драган, из Купреса, Ул. 27. јула бр. 7, рођен 15.08.1952. године у Рилићу, Општина Купрес, од оца Јова и мајке Ане, затворен са групом Срба у подрум Миленка Виле где су били подвргнути мучењу. Сутрадан су их постројили уз зид и почели да пуцају по њима па је Драган био тешко рањен од чега је убрзо умро пред сведоком 446/96. Тела убијених припадници ХОС-а су одвезли на брдо изнад села Оџак у близини Купреса, где су бачени у јаму. Лешеви убијених цивила су пронађени после 25 дана (доказ 446/96, 194/97-5).

НН, купрешки Србин, масакриран априла 1992. године у Купресу, од стране Хрвата, који су му претходно ударцима пребили прсте на рукама, а потом му маљем смрскали лобању (доказ: 281/97-5 прилог 24 - фотографија леша).

 

 

2

 

Одмах по доласку Хрватске војске у Купрес почело је хапшење Срба - цивила. Ухапшене Србе затворили су у просторије предузећа "Квалитет" у Купресу, где их је било преко 100.

Из тог предузећа спровели су их у колони пешице у Шујице удаљено од Купреса 20 км, а затим у Дувно, да би их одатле спровели у Сплит.

Успут, између Дувна (Томиславграда), Сплита и Задра један број затворених Срба је био издвојен и њима се након тога губи сваки траг. Сва настојања да се они пронађу до сада су остала без резултата. Они су познати као "Купрешка група" (сведок 547/96-23 и други сведоци, предмет 281/97-3).

 

Међу њима су били:

 

Драгољевић Славко, наставник из села Мушић, Општина Купрес, рођен 13.09.1946. године у месту Равно, Општина Купрес, од оца Стојана (доказ 547/96-23).

Дувњак Душан, звани "Дука", из Купреса,

Дувњак Мико (Марко), из Купреса, рођен 17.05.1947. године у месту Прибеља, Општина Гламоч, од оца Милоша,

Дувњак Никола, из села Малован, рођен 1957. године у Доњем Маловану, од оца Саве,

Канлић Пајо, из Купреса,

Канлић Спасоје, рођен 30.05.1957. године у Доњем Маловану, Општина Купрес, од оца Јова,

Лугоња Ратко, из села Равно, Општина Купрес, рођен 09.11.1962. године у Равном, од оца Богољуба,

Марић Ђорђе, звани "Буго", из Купреса, рођен 1932. године у Доњем Маловану, Општина Купрес, од оца Рада,

Марић Јово, звани "Јоцо" из села Занаглина, Општина Купрес, рођен 1943. године, од оца Остоје,

Машић Драган, из Беговог Села, Општина Купрес, рођен 01.11.1960. године, од оца Миливоја,

Машић Марко, из Беговог Села, Општина Купрес, рођен 02.01.1951. године у Беговом Селу, од оца Манојла,

Машић Миливоје, из Купреса, рођен 05.05.1954. године у Беговом Селу, Општина Купрес, од оца Мила,

Машић Ратко (Радован), из Купреса, рођен 1953. (или 1954.) године, од оца Манојла,

Милић Љупко - Љубо, из Купреса, рођен 20.07.1941. године у Купресу, од оца Николе и мајке Тодоре, рођене Марић, ухапшен у Купресу 05. априла 1992. године (доказ 547/96-29).

Милић Ратко, из Купреса, рођен 12.06.1938. године у месту Брда, Општина Купрес, од оца Николе и мајке Тодоре, рођене Марић, ухапшен у Купресу 05. априла 1992. године (доказ 547/96-29).

Милишевић Милош, из Купреса,

Милишић Душан, из Новог Села, Општина Купрес, рођен 07.03.1959. године у Новом Селу, од оца Стевана,

Никић Душан, из села Кудри, Општина Купрес, рођен 31.05.1951. године у месту Вуковско, Општина Купрес, од оца Спира,

Чипчић Мирко, из села Равно, Општина Купрес,

Према исказу једног сведока који је преживео голготу којој је био подвргнут, петорица људи са наведеног списка ("Купрешка група") су сурово ликвидирани, приликом транспорта ухапшених Купрешана из логора "Лора" до Дувна, односно Еминовог Села. Сведок 334/97-19 наводи:

...У току кретања према Дувну, негдје око Дрниша, камион је стао и видјела се у близини пута ископана велика јама, тамо је радио неки булдожер, а било је људи који су имали и моторне тестере у рукама. Хрватски војници који су нас довели, скинули су са камиона 8 или 9 ухапшених Срба и ја сам видео када су их довели до те јаме и поубијали. У групи издвојених били су Ратко Милић и његов брат Љубо, Душан Никић, Славко Драгољевић, један глухонијем који се презивао Чивчић, али му не знам име, а осталих имена се не сјећам. Не знам остале податке за поменута лица, али поуздано знам да је 8 или 9 том приликом убијено...

 

 

3

 

О томе шта се догађало у Купресу и његовој околини почетком априла 1992. године, о затварањима и убиствима Срба, о тортурама које су доживели они који су имали среће да остану живи, сведоче:

 

3.1. Сведок 34/96 наводи:

...Ја сам био код своје куће када су хрватски војници 6. априла 1992. године упали у Купрес. Они су ушли са тенковима, па су њихови војници почели да нас скупљају. У првом сакупљању било нас је ухваћено 14-оро. Том приликом једини од нас који је имао војну униформу био је убијен. То је био Лазо Контић који је заклан, у чему је учествовао Зоран Радић звани "Зеко". Он је био главни, наређивао је и он је наредио да се Контић закоље. То сам и видео и чуо.

Пошто су нас сакупили наредили су нам да станемо испред тенка као штит. Ишли смо са стране и испред тенка и штитили тенк. Међу онима који су усмеравали тенк и наређивали био је Зоран Турулија, Боро Зрно, Јуре Зрно и Филиповић који је био командант "жутих мрава".

Крећући се поред тенка видео сам да су убили мештане Купреса који су сви били цивили: Шпиру Боснића, Павловића званог "Лола", Тодора Драгољевића, Недељка Јарчевића и Ћиру Контића.

Када смо дошли до куће Петра Спрема из Купреса убијен је један војник ХВО. У тој кући су се налазили Стево Лугоња и Драган Челебић. Њих двојицу су извели из куће и Филиповић је наредио да се они одмах стрељају. На 5 м од мене видео сам када су их војници стрељали. Они су били цивили без оружја.

Одатле су нас одвели и затворили у халу творнице текстила у Купресу, где смо затекли неколико мештана. Укупно нас је било 74-воро.

Око поноћи су довели рањеног М.М. из Купреса. Довео га је Перо Думанчић и чули смо да је дошао неки трактор на коме је било деветоро убијених људи.

Ујутру су нас извели из затвора и повели пешке према Шуицама. Ту су убили Жарка Живанића на кога су из пушке пуцали Анте Чичак и Иво Чичак. Анте му је пуцао у ноге, а Иво у главу...

 

3.2. Сведок 446/96, из Купреса, који сада као избеглица живи у Београду, сведочи:

...Ја сам живео у Купресу, где сам рођен и где сам био и запослен.

Почетком марта 1992. године ХДЗ организује евакуацију хрватског становништва из Купреса, а на дан 3. априла 1992. године хрватска војска из правца Ливна напала је село Доњи Малован, које је удаљено од Купреса око 15 км, које су освојили након сат-два, тако да је сво становништво из њега избегло у правцу Гламоча.

Након три дана хрватска војска упада у град и почињу са чишћењем града. Код купрешких врата мене су зауставили припадници ХОС-а, легитимисали ме, претресли и одузели ми документа. Потом су затворили нас 10 Срба у подрум куће Миленка Виле. Ту су нас чували тројица стражара са упереним пушкама. У 13,40 сати у подрум улази један припадник ХОС-а кога су ословљавали са Фрањо, који је у руци држао снајперску пушку. Он је питао стражаре да ли је све у реду, па су одмах након тога сва четворица почела да пуцају у нас. Ја сам том приликом био погођен у лево раме и десну шаку и пао сам. Када су испуцали рафале стражари и тај Фрањо су отишли.

Убрзо у подруму се појављује неки "доктор" који нас је позвао да устанемо. Тада смо устали само ја и Ј.П. Остали су лежали, били су рањени или мртви.

Том приликом видео сам да су били убијени одмах на лицу места Момчило Шешум, из Купреса, стар око 60 година, Владо Дувњак, стар око 55 година и Недељко Каран, стар око 50 година.

Рањени су били углавном у пределу стомака, груди и ногу: Мирко Канлић, стар око 45 година, Предраг Баштић, стар око 21-22 године, Драган Шормаз, стар око 45 година, Властимир Јарчевић, стар око 40 година и Јово Зубић, стар око 45 година.

Тај "доктор" је нама пружио само овлаш помоћ, да би после пола сата отишао. Рањеници су јаукали од болова и ја сам им доносио воду, пошто сам једини могао да се крећем. После сат-два умро је и Предраг Баштић, а убрзо за њим и Драган Шормаз.

У међувремену Мирко Канлић ми је тражио да му дам нешто да се убије. Негде пред мрак Мирко је разбио порцеланску шољу из које је пио воду, узео једно парче и пресекао себи вене, након чега је убрзо умро. Одатле нас одводе пред текстилну фабрику. Ту у једном тренутку Јово Павловић покушава да побегне. Међутим, један од припадника ХОС-а пуца и убија га. Одатле нас одвозе у круг фабрике у којој је било око 80 затворених Срба.

Јово Зубић и Властимир Јарчевић који су били живи када су нас довели у круг текстилне фабрике, после месец дана пронађени су мртви заједно са преосталом седморицом који су са мном затворени.

На дан 7. априла поподне у град су ушле јединице ЈНА. После два дана ја сам био пребачен у Београд на лечење...

 

3.3. Сведок 234/95-6, који је почетком априла 1992. године учествовао у ослобађању Купреса, наводи:

...Приликом ослобађања Купреса ја сам видео у Злоселу дете старо око 2 године заковано за бандеру, коме је велики ексер био прошао кроз чело...

 

3.4. Сведок 547/96-40 наводи:

...Почетком 1992. године у граду Купресу и појединим селима почели су се појављивати хрватски војници са ознакама "ХВО" и "ХОС". Долазили су у кафане и на друга места и то је изазивало забринутост код становништва српске националности. Хрватски војници отпочели су на појединим местима Купреса да копају ровове, што је такође проузроковало узнемирење и страх код становништва српске националности. Упућиване су и претње од стране хрватског становништва које је било сврстано у јединице хрватске војске, тако што су они тврдили да ће сви Срби са подручја Купреса бити протерани или поубијани. Из дана у дан хрватски војници су повећавали претње, све до почетка априла када су почели упадати у поједина српска села и заузимати иста. Тако су 03.04.1992. године заузели село Горњи Малован и села која га окружују, хапсећи становништво српске националности и одводећи исто у правцу Дувна.

У Купресу су хрватски војници отпочели са хапшењем 06.04.1992. године, тако што су се у граду кретали са ратном техником, тенковима и оклопним возилима. Тог дана нас неколицина, међу којима је била и моја снаха Мирјана налазили смо се у кући комшије М.С. и када су наишли хрватски војници ми смо закључали улазна врата куће и покушали да иза врата ставимо ствари из куће које би онемогућиле отварање врата. У једном тренутку врата су проваљена топовском цеви тенка и тада су у просторију улетели хрватски војници који су наредили да сви подигнемо руке у вис. Наредили су да изиђемо из просторије, а потом да сви скинемо горње делове одеће иако је било јако хладно и падао је снег. Повели су нас до оближњег потока, а потом наредили да сви легнемо у ту воду која је текла, псујући нам мајку српску и мајку четничку и тврдећи да ћемо сви бити поубијани и да за нас Србе у Купресу нема живота.

То је било око 15,00 часова, а када смо се добро наквасили водом на том потоку, наредили су да устанемо и да подигнемо руке и од тог тренутка па све до 20,00 часова морали смо држати подигнуте руке у ваздух. Натерали су нас после овога да преносимо њихову муницију - гранате из камиона у тенк који је био ту. У тој групи био је и поп З.П., па су хрватски војници њега и Љ.Б. натерали да иду кроз Купрес и да вичу: "предајте се народе неће вам се ништа догодити, позива вас ваш парох поп З.П." Хрватски војници ударали су кундацима попа и Љ.Б., терајући их да јаче вичу...

 

О стравичним догађајима у граду Купресу и његовој околини током 1992. године, те окупације града у априлу те године, од стране хрватских војних и паравојних формација, након злочиначког и ничим изазваног напада на мирна српска насеља, у масовно убијање, злостављање, заробљавање и мучење цивила - Срба, сведоче исведоци: 333/95-4, 334/97-19, 333/95-11, 714/95-7, 547/96-22, 547/96-39, 547/96-29, 382/96, 333/96-4, 715/95-6 и 420/95.

 

 

 

4

 

Затворени Срби - цивили из Купреса били су изложени страховитим тортурама у више логора на подручју БиХ и Хрватске све до размене која је била 15. маја 1992. године у селу Житник код Книна.

 

Они сведоче:

 

4.1. Сведок 453/96-5, који је рођен 1972. године и који је живео у Купресу, наводи:

...6. априла 1992. године дошли су војници са ознакама ХВО и ухапсили су мене и мога оца. Одвели су нас у халу фабрике ТТК "Борац" и сместили у једну халу.

Пре тога држали су нас 6 часова поред тела убијених мештана Стеве Лугоње и Драге Челебића.

Када смо одведени у халу наредили су нам да се скинемо и да изујемо обућу, тако да смо остали само у доњем вешу. Све су нас пописали, а потом су наредили да кренемо по двојица у правцу Шујица.

Са стране су ишли припадници ХВО, испред и иза нас. Било је хладно и падао је снег. Ми смо ишли голи и боси у правцу места Шујице, које је удаљено 22 км од Купреса. Успут су нас ударали кундацима, а нарочито оне који нису могли да иду.

У једном тренутку извели су из строја Жарка Живанића из Купреса и наочиглед свих нас испалили у њега неколико метака. Он је остао мртав поред пута, а нама је наређено да кренемо даље и тако смо дошли у Шујице.

Хрватски војници који су нас пратили везали су нам у Шујици руке на леђа жицом. Тада су почели да нам псују мајку српску и мајку четничку и да прете да ћемо сви бити поубијани. Говорили су да ћемо завршити у истим јамама из којих су извађени остаци Срба који су убијени 1941. године. Све ухапшене су тако везане ударали кундацима и ногама на којима су имали чизме.

Потом су нас потоварили као џакове на камион којим су нас одвезли у Дувно.

Сместили су нас у Дувну у цивилни затвор у подрумске просторије у којима су биле ћелије. У ћелије су ставили негде двојицу, а негде по четворицу. Ја сам био у ћелији са мојим оцем, а поред нас су били Н.С. и П.С.

У затвору у Дувну смо остали само један дан. За то време у ћелије су улазили хрватски војници и ударали нас до бесвести. Ударали су нас ногама на којима су имали чизме, кундацима од оружја, цевима од оружја, палицама. Улазили су и у касним ноћним часовима и пребијали нас до изнемоглости. Говорили су да ћемо сви бити поклани и да за нас Србе нема живота у заједници са Хрватима и муслиманима.

Поред туче и претње убиством и клањем војници ХВО изводили су појединце из ћелија и терали да међусобно полно опште. То су захтевали да учине мој отац и Н.С., али они на то нису пристали.

После страховитих пребијања наредили су да изађемо из затвора у коме смо стално били везани жицом и ставили су целу групу на један камион, па су нас одвели у село Бришник у коме постоји јама у коју су 1941. године бацани Срби. Код те јаме сачекала нас је једна група хрватских војника, који су у рукама имали дрвене штапове дугачке око 80 см и дебеле 5-6 см. Када смо онако везани силазили са камиона они су, стојећи један са једне, а други са друге стране, свакога ударали са тим штаповима до онесвешћивања. Када би се војници који су ударали уморили, долазили су други који су наставили тај посао, све до силаска свих са камиона. Ту су нас сместили у једну подземну гаражу, па су затворили врата, а потом су унутра пустили неки отровни гас - сузавац или кијавац, тако да су нам после тога текле сузе, дисање је било отежано, сви смо страховито кијали. Не знам колико је трајало деловање тог гаса, али знам да су они у једном тренутку отворили врата и одвели нас близу јаме Бришник. Поново су нас потоварили у камион уз наношење удараца и кренули смо према Дувну. Прошли смо поред Дувна и наставили према Ливну - Боровој Глави. На Боровој Глави била је једна јама у којој је 1941. године нашло смрт српско становништво са подручја Купреса.

Прошли смо и кроз Ливно и цела група је одведена у Сплит и смештена у "Лору".

Приликом доласка у "Лору" на улазу сачекао нас је и са једне и са друге стране шпалир хрватских војника, који су у рукама држали комаде гуменог кабла, металне цеви дугачке 60-80 см, или комаде дрвета. Тим предметима хрватски војници су нас, приликом проласка кроз тај шпалир, немилосрдно ударали.

У мојој близини, приликом проласка кроз шпалир, разбијена је глава Петру Спрему из Купреса, који је после извесног времена подлегао повредама. После ове туче хрватски војници су нас претресли и том приликом одузели су све вредне ствари које смо имали код себе: златно прстење, бурме, новац, сатове и друго.

Онда су наредили да се попнемо на камион који нас је довезао, па је тај камион по кругу идући највећом брзином, нагло кочио, тако да смо се ми на камиону међусобно ударали телима, јер смо били један уз другог. Камион је вршио и нагла скретања лево, а после тога десно, што је изазивало страховите међусобне ударце главама и телима ухапшених. Цела група била је везана жицом, а били смо сви боси и у доњем вешу.

После тога наредили су нам да сиђемо са камиона и потом су нам скинули жицу са којом смо били везани и одвели нас у ћелије. Смештен сам у ћелију са још 12 ухапшеника међу којима је био и мој отац. Та ћелија је била величине 2 х 3м. После смештаја хрватски војници су почели да нас појединачно изводе у ходник испред ћелије и тамо су се чули страховити крици и јауци. Чули су се и ударци. Туче су трајале око 30 минута. Тада сам ја изведен из ћелије, а враћен сам у крви, модар и отекао.

У "Лори" сам остао са оцем само један дан и ноћ и за то време више пута извођен сам и пребијан.

После тога ја и отац смо стављени у једно комби возило, пошто смо претходно били везани, па су нас одвезли у Дувно и сместили у полицијски затвор, у подрумске просторије.

Ту су прво извели на саслушање мога оца, а после и мене. Када су мене извели питали су ме у којој сам јединици српске војске био, које та јединица има наоружање, мада ја нисам био ни у једној јединици, нити сам знао шта о томе. Дали су ми парче папира и захтевали да дам одговоре на поједина питања.

Од момента хапшења, у току целог пута који сам описао и за време испитивања било нам је наређено да морамо гледати само у земљу, са повијеном главом и да несмемо гледати онога са ким разговарамо и ко нас туче. То је било правило и онај ко би то прекршио био је страховито мучен и пребијан.

Док су мене испитивали у Дувну, довели су мога оца па су њега питали да ли је гладан, а потом је тај, који нас је испитивао, наредио да нас одведу и да нам дају да једемо. Одвели су мене и оца у ћелију где смо раније били и тада су хрватски војници отпочели страховито да нас туку. Један хрватски војник је ударио мог оца ногом на којој је имао чизму у пределу уста и тада му је избио зубе у горњој вилици. Зуби су му поиспадали на под. Други војник који је био поред мене ударио је мене, тако да смо после тих удараца ја и отац били онесвешћени. У то време већ сам имао прелом надлактног дела леве руке од ударца у Бришнику.

Ја и отац смо у Дувну остали 7 дана. Тек шести дан су нам дали једно мало парче хлеба и први пут смо тада нешто појели.

За време боравка у том затвору у Дувну скоро свака два сата долазили су хрватски војници и тукли мене и мог оца. То су чинили и дању и ноћу. При сваком ударању псовали су нам мајку српску, називали су нас четницима и претили да ћемо бити убијени.

Док смо били у Дувну, хрватски војници су из "Лоре" довели браћу С. и свештеника З. Они су били у другим ћелијама. Нисам могао да видим шта су им радили, али су се из ходника чули јауци и крици. Предпостављам да су и њих тукли као и нас.

Из затвора у Дувну група од нас 13 из Купреса, враћена је у Сплит и смештена поново у "Лору".

Када смо дошли у "Лору" опет нас је сачекао шпалир са комадима дрвета, комадима цеви, комадима проводника, па су нас немилосрдно ударали. Видео сам када је мој отац сишао са камиона и том приликом је мало више подигао главу него што је требало, па су га оборили на земљу и комадима металне цеви су га ударали до бесвести. Мене су такође ударали, али, тетурајући се, некако сам се одржао на ногама. Онда су наредили да се поново попнемо на камион, па је била "шетња" камионом по кругу уз нагло кочење и кретање лево-десно.

У "Лори" смо задржани 2-3 сата, а потом је цела група у којој смо се налазили ја и мој отац, одвежена у Задар и смештена у просторије неке војне касарне.

У Задру нас је поново сачекао шпалир са разним предметима у рукама и тако смо најпре испребијани, а после смо смештени у ћелије, по петорица у свакој. Сутрадан су нам наредили да скинемо одећу коју смо имали на себи, а потом су нам дали војничка одела бивше ЈНА да обучемо.

У затвору смо затекли групу раније ухапшених Срба из Пребиловаца и из Дувна. Не знам тачно колико смо остали у том затвору, али мислим да смо задржани између 10-15 дана. Сваког дана по више пута улазили су у ћелију и тукли нас. Изводили су нас и у ходник и тамо су нас тукли. Терали су нас да певамо хрватске песме, а приликом проласка хрватске војнике да поздрављамо са усташким поздравом "за дом спремни", док су нас они страховито тукли.

Ту смо лежали на голом паркету. У овом логору су нам почели давати храну. У почетку једанпут дневно, а после тога и по два оброка. Храна се састојала углавном од парчета хлеба величине два - три залогаја и на тај хлеб је било стављено по мало паштете из конзерве. Дешавало се и да по 2-3 дана не добијемо храну.

И у овом логору су нас тукли до бесвести. И сада имам ожиљке од удараца и од жице са којом су ми руке биле везане.

Док смо боравили у Задру тамо су нам хрватски војници дозвољавали по једанпут у 24 часа да одемо у клозет, а воду смо веома ретко добијали.

Из Задра смо пребачени камионом у неко село код Дувна. Тамо смо затворени у неки подрум у коме је лежала стока. Лежали смо у том ђубрету и влаги без икаквог простирача и покривача. Ту смо остали 5-6 дана. За то време у ту просторију улазили су хрватски војници и тукли нас до бесвести.

Та просторија била је сувише ниска тако да се нисмо могли усправити, а у групи нас је било око 30.

За све то време добили смо само једанпут по парче хлеба и то нам је било све што смо добили за храну. Били смо страховито исцрпљени од глади и од удараца које смо свакодневно добијали.

Док смо боравили у тој кући долазили су неки хрватски лекари који су нам дали наводно неке витамине у води, јер смо сви били до те мере исцрпљени да нисмо могли да се крећемо, нити да устајемо.

Одатле смо одвежени у Љубушки и смештени у затвор.

У том затвору су нас терали да држимо руке подигнуте у вис по 5-6 часова, да ударамо један другог шамарима и песницама, да правимо жабље скокове и склекове.

Остали смо у том затвору око 7 дана, а после тога одведни смо у Житнић код Дрниша и тамо размењени.

У групи која је одведена на размену, поред мене и мог оца био је и Стојан Зубић их Купреса, борац из Другог светског рата, који је био толико испребијан да је умро у току размене.

После размене ја и мој отац превежени смо у Купрес, а одатле у Бања Луку, где нам је указана лекарска помоћ.

Док смо се ја и отац налазили у истој просторији, много пута ми смо се опрштали, јер смо били убеђени да један од нас никада више неће изаћи на слободу. Многе детаље терора који сам доживео у току боравка у поменутим логорима ја сам заборавио, а за све те поступке и понашање од стране Хрватских власти требало би много времена да се све исприча.

Једноставно, то је био ужас и неиздрживо...

 

4.2. Сведок 426/96-51, сада избеглица који живи у Бања Луци, каже:

...Када смо стигли у Шујице повезали су нас жицом. У везивању је учествовао хрватски војник Божо Шарић, од оца Станислава из Беговог Села, Ивица Слијепчевић, од оца Милана, из Шујица, а друге хрватске војнике ја нисам познавао.

У току транспорта према Сплиту, хрватски војници који су нас пратили ударали су нас немилосрдно кундацима од оружја и ногама на којима су имали чизме, псовали су нам мајку српску и мајку четничку и претили да ћемо сви бити, на најсвирепији начин, уништени.

Зауставили су нас у близини јаме која се зове Цебаре и ту су нас немилосрдно ударали. Ударали су нас и Слијепчевић и Шарић.

Ту су нам прилазили и цивили који су нас такође ударали са дрвеним колчевима, металним полугама и другим предметима. Задржани смо на том месту 4-5 часова и непрекидно су нас ударали.

Доведени смо у Лору и приликом уласка тамо нас је сачекао шпалир хрватских војника и са једне и са друге стране који су нас испребијали, тако да се нико није могао одржати на ногама. Од задобијених удараца после краћег времена преминуо је мој брат од стрица П. С.

Задржани смо у Лори један дан и за то време били смо мноштво пута извођени на тучу. Тамо су нас углавном тукли кундацима од оружја, комадима електричних проводника са изолацијом, гуменим палицама, комадима металних цеви и ногама на којима су биле чизме, те песницама.

Из Лоре смо отпремљени у Задар и тамо смо смештени у просторије неке војне касарне. Не знам тачно колико смо дана тамо задржани, а приликом доласка у Задар такође нас је сачекао шпалир хрватских војника који нас је тако изударао да смо били сви онесвешћени и на патосу. При сваком ударању хрватски војници су нам псовали мајку српску и мајку четничку и говорили да ћемо сви бити уништени. У том логору лежали смо на голом патосу. У том логору добијали смо дневно по један оброк и то по једно мало парче хлеба и део од мале конзерве месног нареска. Нама ухапшеним није стало толико до хране зато што смо били испребијани, отечени, модри и крвави, али смо имали потребу за водом коју нам хрватски војници нису давали.

У Задру су формирали три групе ухапшених и моја група је после извесног времена боравка у том логору одведена у Еминово Село код Дувна и смештене у подрумску просторију једне зграде.

Из тог подрума изводили су нас најпре на саслушање. Односно, најпре су нас водили у башту па су нам наређивали да дубимо на глави тако што би клекли, па главу ставили на земљу а руке на леђа. Хрватски војници ишли су од једног до другог и ударали су нас немилосрдно по леђима металним цевима дужине око 80 цм, а пречника око 3-4 цм, а после тога су нас водили на саслушање.

За све време боравка у тој згради ми смо лежали на голој земљи, а храну смо добијали као и у Задру, дневно једно парче хлеба и мало неке паштете. Воде нисмо уопште добијали. У истој просторији обављали смо све физиолошке потребе, па је у истој био неподношљив смрад. Не знам тачно колико сам дана задржан у тој згради, али сигурно знам да сам сваки дан по више пута био извођен на саслушање и страховито тучен. У ту зграду хрватски војници доводили су и цивиле па су нас показивали као заробљене четнике, а цивили су нас такође ударали, пљували, псовали и на разне начине понижавали. У мом присуству једна жена, вероватно Хрватица, исекла је натколени део леве ноге ухапшеног М.С. из Бегова Села.

У Вргорцу смо смештени у једну подрумску просторију, а из те просторије извођени смо на спрат на саслушање. Приликом сваког саслушања ударали су нас кундацима од оружја, цевима од оружја, ногама, песницама, комадима електричног кабла на коме се налази изолатор и другим приручним средствима. Непрекидно су нам претили да ћемо бити поубијани. Терали су нас да поздрављамо слику Анте Павелића у свим логорима кроз које смо прошли, да певамо усташке песме "ево Јуре и Бобана". Ту је Мило Спремо вођен на саслушање и пошто је тамо страховито тучен, од задобијених удараца је умро међу нама убрзо по повратку са саслушања...

 

4.3. О "дочеку" у "Лори" сведок 426/96-61 каже пред истражним судијом:

...На улазу у логор "Лора" са једне и друге стране сачекао нас је шпалир полицајаца који су имали у рукама комаде електричног кабла, металне цеви, палице, оружје, комаде дрвета и друго. Када смо ми везани пролазили између њих, они су нас немилосрдно ударали. Већина од нас је од задобијених удараца падала, а они су настављали да нас туку.

У "Лори" смо смештени у ћелију нас 10. По смештају хрватски полицајци су почели појединачно да нас изводе у другу просторију и тамо су нас немилосрдно ударали. Довели су ме у ту просторију наводно ради саслушања и наредили да легнем преко стола, а полицајци су стајали са једне и са друге стране стола, од којих је један имао гумену палицу у руци, а други комад дрвета дугачак 60-80 см, па су без икаквог испитивања почели да ме ударају. Ударали су ме док се нисам онесвестио, а када бих се освестио онда су ми наређивали да станем уз зид, а потом ми је један од њих хватао главу и ударао њоме о зид док ми није потекла крв из главе. После су ме одвукли у ћелију и извели друге. Ја сам био сав у крви, отечен и модар од удараца.

После довођења у "Лору" једна група ухапшених из Купреса је одведена, како сам касније сазнао у Дувно. Са том групом сам се срео тек у Љубушком, пред размену.

Ја сам задржан у "Лори" око седам дана. За сво време боравка по неколико пута дневно извођени смо и тучени. Претили су да ћемо бити сви убијени на најсвирепији начин.

Изводили су нас и постројавали поред зида, а потом пуцали преко нас.

У ноћним часовима изводили су једног по једног с тим што су му саопштавали да га воде на клање и тога су враћали у другу ћелију, тако да ми нисмо знали шта се десило са изведеним.

Натерали су нас и да поздрављамо слику Анте Павелића и да певамо усташке песме.

Појединце су подвргавали струјним ударима, тако што су их прикључивали на извор струје, али ја тај третман нисам доживео.

За сво време боравка у "Лори" добили смо само пред одлазак у Задар једно парче хлеба и мало паштете. Једна мала паштета подељена је на 20 затвореника, а парче хлеба је било тежине око 50 грама.

За сво време нису нам дали воду...

 

4.4. Сведок 333/95-23 сведочи:

...У Сплиту смо одвежени у круг поморске области где се налазио центар хрватске војне полиције.

Ту смо, као и у Горњем Бришнику, излазили из камиона један по један. Дочекали су нас хрватски војници и тукли. Испред мене на 3м налазио се Петар Спремо. Једна хрватски војник снажно га је ударио дршком пиштоља по глави и он је од тог ударца пао и ударио теменом о ивичњак, после чега је остао да лежи непомично. Њега од тада више нисам видео. Исти тај војник је и мене снажно ударио дршком пиштоља по глави, од чега ми је прсла лобања на четири места, па сам сав био обливен крвљу.

У "Лори" смо смештени у једну ћелија у групама од по 20 затвореника.

У овој ћелији остао сам три дана. За то време испитивао нас је и тукао ко год је хтео од стражара. Тукли су нас и понижавали на разне начине. Терали су нас да уђемо у кућице за псе и да лајемо као пси.

Мене су изводили на шеталиште и тамо су ме тукли говорећи да личим на Радована Караџића. Тукли су ме све док нисам пао у несвест. Када сам дошао к себи, рекли су да личим на Момчила Крајишника, па су ме опет тукли.

Једна од најпонижавајућих ситуација догодила нам се у "Лори". Ту су поједине од нас терали на перверзије. Један другом морао је да узме полни орган у уста или да међусобно полно опште. То се догодило пок. Милу Спрему, свештенику П.З., Ш.Л., З.Б. и другима.

Нису нам дали ништа од хране, нити воду за пиће сва та три дана док смо боравили у "Лори".

У "Лори" је најсуровији био извесни "Рамбо", затим Владо звани "Вуковарац", један који је имао дугу косу везану позади кога су звали "Репоња", неки "Македонац", "Жућо" из села Плоча, Општина Горњи Вакуф...

 

4.5. Сведок 34/96 наводи:

...Успут, негде између Сплита и Задра, стали смо на неком месту где су из нашег камиона издвојили 20 затворених Срба из Купреса. То су учинили без прозивке. Ми остали смо наставили путовање до неке касарне у Задру где су нас истоварили и где смо остали два дана. Ту су нам обукли униформе бивше ЈНА јер су од нас цивила хтели да, за размену, направе војску.

Онда су нас повели наводно на размену и успут, негде близу оног места где смо истоварили оних 20 људи, прозвано је још 5 људи: Милић Љуба, Милић Ратко, Марић Јова, Драгојловић Славко и Чивчић Мирко, сви цивили из Купреса.

Потом су вратили преосталих 17 од оне групе које су истоварили када смо спровођени за Задар, док тројице међу њима није било. То су: Канлић Пајо, Никић Душан, Милишић Милош, сви цивили из Купреса.

Оних пет, које сам набројао да су их прозвали, као и ову тројицу, никада више живе нисам видео и према мом сазнању они нису живи...

 

4.6. Сведок 334/97-19 наводи:

...У Сплиту су нас довезли до неке војне касарне и тамо су у кругу касарне повећавали брзину кретања камиона, а потом нагло кочили, тако да смо се ми на камиону међусобно сударали главама и тјелима. Наређивали су после заустављања возила, да сви изађемо, а потом су нас ту свим и свачим ударали до онесвешћења. После ударања поново су нам наређивали да се попнемо на камион и тада су нас одвезли у логор "Лора". На улазу у логор сачекао нас је шпалир хрватских војника, а када смо пролазили кроз тај шпалир они су нас ударали предметима које су држали у рукама, комадима водоводних цијеви, чија је дужина 70-80цм, а дебљина око 3цм, комадима гумених цријева, комадима електропроводника, комадима дрвета и другим средствима која ја сада не могу ни да опишем. Већина нас који смо пролазили кроз тај шпалир, је падало, а хрватски војници су нас тада шутирали ногама.

После уласка у логор "Лора", смјештени смо у просторије по групама од по 12 и више, а просторије су биле величине 2 х 2 м. Нисмо уопште могли ни да чучнемо, ни да сједнемо, већ смо само стајали наслоњени један на другог. Из те просторије хрватски војници су нас изводили у другу просторију и тамо нас на све могуће начине мучили до онесвешћивања. Прво су нас ударали свим могућим предметима, а после тога прикључивали су нам струју, тако што су један проводник везали за пенис, а други за руку или ухо, а потом укључивали струју. То је изазивало страховите болове.

После овог давали су нам со коју смо морали да поједем. Количина соли била је око пола килограма а после поједене соли нису нам дали ни кап воде. Живот у "Лори" је био неподношљив, а ја сам са осталим ухапшенима задржан у "Лори" три дана. У просторију су сваке ноћи улазили хрватски војници с ножевима у рукама, пријетили да ћемо сви бити поклани. Сваке ноћи, приликом уласка, хрватски војници су тражили добровољца који жели да буде стријељан и ја сам видео да су се људи стварно јављали добровољно и после њиховог извођења, чуо сам пуцње... Чуо сам такође када су изводили и клали људе, крике тих људи и њихово кркљање после пресјеченог гркљана.

Изводили су нас у круг па су нас тјерали да се крећемо на кољенима преко туцаног камена, а потом су нам наређивали да уђемо у кућице за псе и да из истих лајемо непрекидно као керови. Стално је била присутна пријетња да ћемо сви бити поубијани.

За сво вријеме боравка у "Лори" нису нам дали ништа да једемо, нити су нам дали воде да пијемо, а непрекидно смо били подвргнути страховитом мучењу. После боравка у "Лори" група од око 70 ухапшених Срба из Купреса везана је и утоварена поново на камион, негде предвече, и тај је камион све нас повезао у правцу Дувна.

Камион је кренуо и довезао је остатак групе у Еминово село код Дувна гдје нас је сачекала група хрватских војника међу којима је било и жена у униформама, па су нам наредили да сиђемо са камиона. Приликом силаска сачекали су нас ударци присутних. Неки од присутних имали су и ножеве у рукама, па су нас боли ножевима по разним дјеловима тјела, псујући нам мајку четничку и пријетили да ћемо сви бити поклани. У направљене ране стављали су барут из метака, а потом палили исти.

Наредили су нам да сви легнемо потрбушке на земљу са везаним рукама на леђима, а затим су нас хрватски војници ударали чизмама у предјелу главе и других дјелова тјела и газили ногама на којима су биле чизме. Задржани смо на том мјесту цијелу једну ноћ, а сутрадан је из те групе издвојено око 8 или 9 ухапшених Срба и одведено у непознатом правцу, тако да се за њихову судбину ни данас не зна. Знам да је у тој групи било неколико мени познатих људи и то: Драган Машић, Ратко Машић, Мимо Машић из Купреса, Лугоња Раде и још један из Малована. Мислим да је Раде из Равног, а двојица су још била из Малована.

Остатак групе, међу којима сам био и ја, стављен је на камион и одвезен у Вргорац. Смјештени смо у неки подрум. После смјештаја у просторије су улазили хрватски војници који су нас тако жестоко тукли да смо скори сви били онесвјештени. Миле Спремо из Беговог Села код Купреса умро је од задобијених повреда. Задржани смо у том подруму око 12 дана и за сво то вријеме непрекидно смо подвргавани мучењу и ударцима. Изводили су нас испред те куће, наређивали да клекнемо, а потом су нас ударали, тјерали да се клечећи крећемо на голим кољенима, подносили ножеве под грло и врховима истих парали по тијелу ухапшених, пријетећи им да ће бити заклани.

Првих 4 до 5 дана нису нам дали ништа јести, нити су дали воде, па смо ми били принуђени да пијемо сопствену мокраћу да би преживјели. После овог давали су једанпут дневно по једно парче хљеба и једну малу паштету коју смо делили на 5 ухапшених.

Из Вргорца после боравка у трајању од 12 дана, одведени смо у Љубушки и затворени у подрумске просторије неког старог затвора. У Љубушком је настављено са мучењем као и у претходним местима.

Ударали су нас..., пријетили, тјерали да клечимо, да гледамо у сунце по неколико часова, подносили ножеве и у уста стављали цијеви од оружја, пријетећи да ћемо бити убијени...

 

4.7. Сведок 547/96-40, који је ухапшен у Купресу, те након тешког малтретирања од стране хрватских војника, комбијем заједно са својом снахом М., М.Б., З.К. и С.С., комбијем пребачен у Дувно, сведочи:

...Одвезли су нас у Дувно и затворили у једну просторију Станице милиције. Док сам се налазио у просторији станице милиције цело време су допирали крици и јауци из подрумских просторија у којима су се налазили ухапшени Срби.

Задржани смо у тој просторији око три дана и тада је мене један хрватски војник одвео из зграде полиције до једног комбија којим сам одвезен у Сплит. У комбију у који сам ушао била су три ухапшена Србина из Купреса и то: Н.Д., од оца Боже, рођен 1952. године, Н.Д., од оца Саве, мислим да је рођен 1957. године и Д.В., од оца Светка, рођен негде око 1968. године, сви они су из Купреса и моје комшије. Сви су били модри, отекли и крвави.

Напомињем да је у групи када смо ухапшени било око 65 Срба из Купреса и околних села. Доведен сам у Сплит и затворен у логор "Лора", у ћелију број 1. У ту ћелију затворили су нас тројицу који смо доведени из Дувна, с тим што су одвојили Д.В. и затворили га у неку другу ћелију.

У кругу "Лоре" затекли смо групу ухапшених Срба из Купреса. Група ухапшених Срба из Купреса била је постројена у круг, а у средини круга био је поп З.П. коме је један хрватски војник чупао браду. Поп З.П. је кукао од болова, а остали присутни хрватски војници су се смејали томе. Пре него што смо уведени у ћелију хрватски војници су нам наредили да станемо уза зид, да подигнемо руке и они су нас тада претресали и одузели све ствари: новчанике, прстене, сатове и друге ствари. Псовали су нам мајку српску и тврдили да ни један из тог логора неће изићи жив. Ударали су нас тада ногама на којима су биле чизме, песницама, кундацима и цевима од оружја, комадима металних цеви, палицама, комадима дрвета у виду држалице за секире и лопате, летвама и свим другим средствима која су им се нашла у рукама. Ударали су нас по свим деловима тела, а нарочито у пределу бубрега, леђа, кичме и слабина.

После смештаја у ћелије хрватски војници су отпочели са извођењем по једног ухапшеног из сваке ћелије.

Из моје ћелије су одвели Н.Д. После извесног времена Н. је враћен у ћелију. Био је сав модар, крвав и испребијан и ја сам онда схватио да су га водили на неко испитивање, а приликом тога га немилосрдно тукли.

Извели су мене у једну просторију у којој је био један човек на патосу покривен ћебетом, а испод ћебета су му само мало вириле ноге. Хрватски војник ми је одмах по уласку у ту просторију рекао, показујући на тога који је лежао на патосу, вероватно мртав "овако ћеш и ти проћи ако не кажеш све оно што те будем питао." Питао ме је ко је руководилац СДС-а у Купресу, ко су руководиоци СДС-а у Доњем и Горњем Маловану и другим селима, ко су чланови СДС-а поименично.

Тај војник ми је наредио да легнем на бетон на леђа. Пришао ми је и стао својим ногама преко мојих, а потом ми клекнуо на груди извадио нож и ставио преко гркљана. Притискао је ножем, али ја не знам колико је то све трајало. Почела је пена да ми излази на уста, а тај војник је устао и наредио ми да и ја устанем. Наредио ми је да клекнем, а потом је узео неку држалицу дужине око 80 цм и пречника 5-6 цм па ме је почео њом ударати по леђима. Од првог ударца ја сам се већ онесвестио и пао, а после тога, када сам се освестио, био сам сав мокар, а хрватски војник ме је држао за ревере. Вероватно ме поливао водом па ме онда подигао са патоса. Довео ме је, држећи ме за јакну од капута, до ћелије у којој сам био смштен, а потом ме ударио ногом у леђа и ја сам пао унутра на бетон.

У "Лори" сам остао 5-6 дана у истој ћелији. Сви из те ћелије били су испребијани тако да нису могли устати. Подизали смо један другога. Ту смо остали 5-6 дана, а потом смо везани и одведени у Задар, у ноћним часовима. Истичем и то да је пре поласка за Задар у "Лори" умро Петар Спремо, од оца Славка из Бегова Села, не знам кад је рођен. Петар је био млађи човек. Знам да је радио као кућни мајстор у основној школи. Петар је умро од удараца задобијених у "Лори" јер је тамо страховито тучен.

У току кретања према Задру, не знам на колико километара пре Задра, заустављен је камион и из истог су изведени: Спасоје Канлић из Доњег Малована; Љубо Милић из села Брда; Ратко Милић из села Брда; Славко Драгољевић из села Равно, који је био наставник у основној школи у истом селу; Душан Никић; неки Чивчић из села Равног чије име не знам, имао је слушни апарат јер му је био оштећени слух; неки Милишић који је живео у Бугојну и још један чијег се имена и презимена не сећам. За та лица од тог момента па до данас се не зна ништа.

Ми смо приликом изласка из камиона пролазили кроз шпалир хрватских војника који су нас немилосрдно ударали. Тукли су нас комадима дрвета, ногама, песницама, кундацима и цијевима од оружја и палицама. После тога смештени смо у једну већу просторију у приземљу и то свих нас 65, односно нас 57, јер је 8 остало у току путовања. У тој просторији лежали смо на голом патосу и ту смо остали 6-7 дана. Нисмо добијали воде уопште, а нека нас је страховита жеђ морила. Када би неко тражио воде хрватски војници су одговарали "нема Чедо воде, тако ћеш на ногама да умреш". Сазнао сам да се налазимо у просторији неке бивше касарне ЈНА, а једног дана су нас извели из те просторије и наредили да се сви скинемо потпуно наги, па су наша одела покупили, а нама дали униформе бивше ЈНА и наредили да их обучемо.

Добијали смо тамо једанпут дневно по неко парче хлеба и мало чаја и то нам је била сва исхрана. Последњег дана боравка у тој касарни хрватски војници су нас најпре повезали, па су нас изударали до бесвести, а потом натоварили на један камион који нас је одвезао у Дувно. У току вожње камион је страховито често, вероватно намерно, нагло кочио, па смо се ми унутра ударали главама, тако да смо сви били крвави.

Довезени смо у Еминово Село код Дувна и смештени у неку шталу. У тој штали лежали смо на голој земљи, а у ноћним часовима хрватски војници су нас изводили напоље и тако ударали до онесвешћења. Терали су нас да клечимо, а доводили су и жене које су нас ударале разним предметима које су имале у рукама. Једном приликом једна жена имала је у рукама кључ за чупање сточне хране - сена, па је она врхом тог кључа, јер је он оштар, убола М.С. у бутину у натколеном пределу десне или леве ноге.

Не знам тачно колико сам дана задржан у тој штали, али мислим да је било 5-6 дана. За све то време мноштво пута, а нарочито у касним ноћним часовима, извођен сам као и остали ухапшени на тучу, а враћао сам се у просторију четвороношке, јер се после туче није могло кретати на сопственим ногама. У том времену добили смо једанпут или два пута по мало парче хлеба и делић од једне мале конзерве паштете или пак мало саламе.

Из Еминовог Села одвезени смо у Вргорац. Приликом поласка за Вргорац у тој штали у Еминовом Селу остало је осам ухапшених Срба за чију се судбину до данас не зна ништа. То су: Драган Машић из Бегова Села, Миодраг Машић из истог села, браћа Машић, од којих се један звао Ратко, имена другог се сада не сећам, Раде Лугоња из села Равно, Ђоко Марић из села Доњи Малован, Нико Дувњак из Доњег Малована, Душан Дувњак из Доњег Малована. Сви су са подручја општине Купрес.

У Вргорцу смо смештени у неку гаражу и ту смо остали опет неколико дана и за то време лежали смо на бетону на коме је било много блата. Добијали смо храну такође сваког другог или трећег дана, и то само једанпут по мало парче хлеба. Почетком маја 1992. године, не знам тачно датум, у просторију у којој смо били затворени у Вргорцу су ушли хрватски војници и ударали нас све, али највише Милу Спрему, од оца Војка, из Бегова Села, који је рођен отприлике 1945. године. Њега су ударали све дотле док није умро.

Из Вргорца, из те гараже, ми смо сви пребачени у Љубушки и тамо смештени у злогласни аустријски затвор у коме је био логор и 1941. године.

Терали су нас да певамо песме "ево зоре ево дана", да поздрављамо хрватске војнике са "спремни", да се крећемо на голим коленима преко туцаног камена којим је било посуто двориште затвора.

Непрекидно су нам псовали мајку српску и мајку четничку и говорили да никада нећемо изићи на слободу. Не знам колико смо задржани у Љубушком, али знам да смо на дан пре размене сви купани помоћу шмркова под јаким млазом воде. Тамо смо сви ошишани и обријани, а то нам је било прво купање, бријање и шишање. Одведени смо у Житнић код Книна и тамо размењени.

Истичем и то да сам у Љубушком видео када су хрватски војници заробљеним војницима бивше ЈНА врхом ножа на грудима усецали "4 С". Сећам се да је тај младић код кога сам ја видео када су му усецали "4 С" био из Руме, али не знам његово име и презиме.

Знам да су у "Лори" хрватски војници примењивали метод мучења везујући струју појединим лицима за разне делове тела, што је изазивало страховите болове.

Ухапшене су посебно тукли комадима ланца, комадима подземних електро проводника и другим...

 

4.8. Сведок 382/96 сведочи:

...Мој муж је, када су стигли у "Лору", први скинут са камиона. С обзиром да је било зимско време он је носио шубару и тиме вероватно упао у очи хрватским војницима, који су почели зверски да га туку и да му главу ударају о страницу камиона, при том му претећи да призна да је четник. Након кратког времена због задобијених батина мој муж је рекао да је четник, међутим, и поред тога, хрватски војници су наставили још жешће да га туку. Од задобијених удараца у главу мој муж је изгубио свест и по причи осталих заробљеника који су све то гледали на устима му се појавила крвава пена. Затим су га двојица хрватских војника подигли између себе и одвели, наводно у болницу.

Касније сам сазнала од попа З.П. који је такође био затворен у "Лори" и који је касније размењен, да је он видео мог супруга након неколико дана и да је био без свести, те да је само нешто бунцао. Рекао ми је да су га после дан или два поново наводно одвели у болницу и то су чинили у два наврата, али га после другог пута, више нису враћали и нико га више није видео.

Ја сам после овог догађаја безуспешно покушавала заједно са мојом ћерком да пронађем супруга и сазнам шта му се десило, међутим то ми није успело све до 16. децембра 1992. године када су у моју кућу дошли представници Међународног црвеног крста и саопштили ми да је мој муж умро у болници у Фирулама у Сплиту и у вези тога донели су медицинску документацију...

 

4.9. Сведок 333/96-6, возач из Купреса, сведочи о злостављањима и мучењима ухапшених Срба у хрватским логорима:

...У "Лори" смо били неколико дана. Овде су нас скоро сваки сат изводили из ћелија једног по једног и тукли и то највише по табанима и длановима. Мене су само тукли, али сам чуо да су други мучени и злостављани на разне начине.

Видео сам када су друге млађе људе тукли и кад је то радио и човек који је и мене испитивао. Тај што нас је испитивао, сећам се, да је крупан и дебео човек, стар око 40 година, али никакве друге податке о њему не знам. Добро се сећам и видео сам када је преда мном тукао Зубић Петра, који је касније погинуо.

Мене су једном извели из ћелије и чуо сам да кажу да ће ми ударити 10 шамара, па су ме тако ударали по лицу да сам после седмог ударца пао. После су ме водили на чесму и прали а затим вратили у ћелију. Од ових удараца оба ока су ми била затворена...

 

4.10. Сведок 420/95, свештеник из Купреса, сведочи о патњама које су ухапшени Срби претрепели мучењем у хрватским логорима.

...Довезли су нас до неке бетонске гараже и ту су нас једног по једног изгонили из камиона, а хрватски војници су нас сачекивали и тукли нас дрвеним колцима. Затим су нас све потрпали у једну бетонску гаражу која је била димензија 3 х 4 метра, тако да смо једва сви стали у ту гаражу, а затим су врата на гаражи затворили и у њу бацили сузавац од кога смо почели да се гушимо. У овој гаражи смо провели затворени 2-3 дана, а одатле смо камионима пребачени у Сплит, односно у логор у "Лори".

На путу кроз сам Сплит смо неколико пута извођени из камиона и сваком приликом смо били тучени. Тако су мени једном приликом на суво обријали браду и ножем су ми засецали лице.

Када смо стигли у "Лору", један по један смо излазили из камиона и том приликом смо пролазили кро шпалир стражара који су нас палицама немилосрдно батинали.

У ћелију су свакодневно улазили стражари и хрватски војници и црнокошуљаши и нон-стоп су нас тукли палицама. Ја сам посебно био изложен тучи и малтретирању, задобио сам на стотине удараца, а када бих се онесвестио вукли су ме тако по ходницима затвора.

У "Лори" сам свакодневно био изложен тучи и малтретирању, понижавању и разним другим видовима нечовечног понашања. Једном приликом су ме увели у неку просторију, а затим ми везали очи и ставили ме да седнем у столицу, а затим су ми на слепоочнице прикопчали неке жице, па су ме поливали водом и у исто време пуштали струју. Након оваквог мучења поново су ме одводили у ћелију где сам био тучен, а затим су ме једног дана разапели на решетке затворске ћелије и тако ме држали три дана.

После ових тортура поново су ме мучили путем струје и то тако што су ми прикопчавали жице пољског телефона на прсте и онда окретали телефон и тако изазивали проток струје. На овај начин су мучили и остале затворенике, знам да су једном Србину из Чапљине Д.Ф. ове жице стављали и на тестисе.

Такође су се стражари иживљавали над нама и на тај начин што су нас терали да се бијемо између себе, да један другоме вршимо блудне радње, а мене су нагонили да са једном заробљеном Српкињом из Купреса, која се зове З., имам и сексуални однос. Ја ово нисам могао да учиним, па сам због тога био изложен још већем батињању. Након овога хрватски стражари су наредили З. да изиграва коња, а мени су рекли да је јашем.

Једном војном старешини кога су звали Црногорац, стражари су одсекли уши и натерали га да их поједе. Такође сам приметио да је у затвору било заробљено и неколико пилота бивше ЈНА, затим председник СДС-а из Чапљине. Они су били изложени страшним тортурама...

 

О нечовечном поступању, излагању тешким патњама, мучењу и суровим ликвидацијама, током хапшења, транспорта, затварања и боравка по хрватским логорима на подручју БиХ и Хрватске, сведоче и следећи сведоци: 333/95-4, 333/95-10, 333/95-20, 426/96-50, 426/96-53, 426/96-63, 547/96-29 и 547/96-39.

 

 

 

5

 

О последицама боравка купрешана по логорима у периоду између 07. априла и 15. маја 1992. године, сведоци наводе:

 

5.1. Сведок 426/96-53 наводи:

...За време боравка у поменутим логорима ја сам задобио прелом ребара с десне стране, повреду кичме, повреду грудног коша. Прегледан сам у Бања Луци и поседујем медицинску документацију о томе...

 

5.2. Сведок 426/96-51 сведочи:

...Ја сам пред хапшење имао 110 кг, а вратио сам се са 75 кг. Сломљена су ми два ребра са десне стране, а болове сада осећам у пределу кичме, у пределу бубрега и другим деловима тела...

 

5.3. Сведок 426/96-63 каже:

...После размене лекари су утврдили да сам имао прелом два ребра и прелом носних костију. Имао сам мноштво повреда по свим деловима тела, а највише у пределу главе, због чега сам у неколико наврата падао у несвест. И сада осећам страховите болове у глави.

Сећам се добро да су Н.К. поломили обе подлактне кости на више места, на обема рукама. Ми смо Н. помагали када је одлазио да обавље физиолошке потребе...

 

5.4. Сведок 333/95-23 сведочи:

... Од последица лечио сам се око годину дана у Бања Луци. Те последице осећам и данас. За све имам медицинску документацију. Када сам био затворен имао сам 94кг, а када су ме ослободили имао сам 58кг...

 

5.5. Сведок 334/97-19 наводи:

...Поломљена ми је лијева рука у подлактном дјелу, подкољена кост лијеве ноге, 4 ребра са лијеве стране и избијено ми је 9 зуба из доње и горње вилице.

После размјене ја сам био на ВМА на лијечењу око 21 дан и мислим да они посједују сву медицинску документацију у којој су констатоване повреде које сам задобио у току боравка у хрватским логорима.

Од задобијених повреда и данас осјећам страховите последице...

 

5.6. Сведок 547/96-40 сведочи:

...Од удараца које сам задобио у току боравка у логору у коме сам био од 06. априла до 15. маја 1992. године, осећам страховите болове у пределу груди, леђа, ногу и свих других делова тела.

 

5.7. Сведок 547/96-29 сведочи:

...Ударали су ме нарочито у пределу бубрега, тако да су ми оба бубрега од тих удараца оштећена од тог момента па све до данас.

Поново истичем да и сада осећам страховите болове у пределу бубрега и кичме од удараца које сам задобио приликом боравка у поменутим логорима...

 

5.8. Сведок 426/96-51 наводи:

...Мени су приликом боравка у поменутим затворима од удараца сломљена два ребра са десне стране, а болове осећам у пределу кичме, бубрега и другим деловима тела...

 

5.9. Сведок 333/96-4 сведочи:

...Поред низа повреда које сам задобио мислим да је најтежа она коју сам задобио приликом туче на полигону у Сплиту, јер сам тада ударен неком куглом по глави, тако да сам имао велику повреду, а задобио сам и рану из које је цурила крв, тако да сам доста крви изгубио...

 

5.10. Сведок 333/96-6 сведочи о последицама које је задобио након удараца по глави и лицу који су му нанети у логору у Љубушком:

...Од ових удараца оба ока су ми била затворена. После овога ми се вид погоршао тако да сам морао да оперишем десно око 13.12.1995. године у Општој болници у Суботици, па у вези с тим показујем отпусно писмо очног одељења те болнице, матични број 616...

 

5.11. Сведок 333/96-10 сведочи:

...Услед тортуре и пребијања, као и услова боравка у логорима моје здравствено стање је тешко оштећено.

Показујем вам један део медицинске документације и то седам медицинских докумената, из којих се види да сам имао прелом ВИИ, ВИИИ, ИЏ и Џ ребра са леве стране, од којих су нека била фрагментирана и дислоцирана, а са десне стране су ми поломљена три ребра.

Имам повреду пршљенова кичме, а као последице свега преживљеног, дошло је до повишеног крвног притиска, ангине пекторис и других физичких и психичких промена...

 

О стравичним последицама по физичко и психичко здравље преживели Срби из Купреса и околине, који су на разноврсне начине садистички злостављани у логорима у селу Стипанићима код Дувна, у Дувну, Бришнику, "Лори" у Сплиту и у логорима код Задра, у Вргорцу и Љубушком, у периоду од 3. априла до 16. маја 1992. године, сведочи и извештај Клинике за психијатрију Војномедицинске академије у Београду "Злостављање купрешких Срба током заробљеништва код усташа априла-маја 1992. године" (предмет 281/97-5 прилог 25).

Више Срба је током стравичних мучења убијено, или су издахнули после садистичких иживљавања у хрватским логорима:

Вуковић Ђорђе, убијен стравичним батинама у логору у Љубушком, а након тога је његово тело поливено бензином и спаљено (доказ: 234/95-6).

Зубић Петар, мучен злостављан у логору "Лора" у Сплиту, а потом погинуо /убијен/ (доказ: 333/96-6).

Зубић Стојан, рођен 1925. године у селу Благају, од оца Гојка, умро од последица мучења 10. маја 1992. године у болници у Книну (доказ: 453/96-5, 281/97-3).

Спремо Миле, рођен 1946. године у Беговом Селу, од оца Војка, умро 23. априла 1992. године током мучења у логору у Вргорцу, на територији Републике Хрватске (доказ: 281/97-3, 281/97-5 - прилог 27 - обдукциони записник).

Спремо Петар, рођен 1945. године у Беговом Селу, од оца Славка, умро после стравичних мучења у логору "Лора" у Сплиту у Републици Хрватској (доказ: 453/96-5, 281/97-3).

Шербез Анђелко, након страховитог батинања умро у логору у Љубушком, а његово тело је поливено бензином и спаљено (доказ: 234/95-6).

 

ИНДИЦИЈЕ О УЧИНИОЦИМА:

НАРЕДБОДАВЦИ:

Раић Божа (Божин), који је основао огранак странке Хрватске демократске заједнице у Купресу и њене паравојне формације, те позвао војне и паравојне оружане снаге из Хрватске и координирао њихово дејство у нападу на Купрес и вршењу злочина геноцида над Србима (доказ: 281/97-4).

Гласновић Давор, звани "Филиповић", командант хрватске јединице "Жути мрави" која је заузела Купрес 06.04.1992. године (доказ 373/94-3, 333/95-23, 234/95-6).

Филиповић Томислав, генерал Војске Републике Хрватске, који је у саставу бојне "Зрински" априла 1992. године учествовао у убиствима Срба у Купресу (доказ: 281/97-5).

НЕПОСРЕДНИ УЧИНИОЦИ:

Антић Перо, нарочито се истицао у мучењу заробљених Срба у логору у ЉУбушком (доказ: 234/96-5)

Баришић Јозо, звани "Јоца", трговац, рођен 1943. године у селу Олово, од оца Фрање, био је члан паравојних хрватских формација и учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 117/95-8, 333/95-20, 281/97-4).

Баришић Мирко,

Бошковић, капетан бивше ЈНА, један од мучитеља у Вргорцу (доказ 333/95-23, 333/96-10).

Булут Мирко, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 333/95-22, 117/95-8).

Вила Бариша, звани "Баре", ветеринар, из Вилиних кућа, рођен 18.10.1962. године у Вилиним кућама, Општина Купрес, од оца Марка и мајке Анђе, рођене Ивковић (доказ: 492/96),

Вила Зоран, зв. "Чакија", бравар, из Купреса, Ул. Народних хероја бб, рођен 20.06.1964. године у Купресу, од оца Недељка и мајке Маре, рођ. Јурић, ожењен, отац двоје деце, учествовао у убиству Срба из Купреса маја 1992. године (доказ: 373/94-1).

Вила Зоран, рођен 1960. године, од оца Матка, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 281/97-3).

Вила Игор, из Купреса, Ул. Народних хероја 12, рођен 06.10.1972. године у Јајцу, од оца Мија и мајке Ане, рођене Језичић, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године /доказ: 194/97-5 прилог 8).

Вила Илија, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 194/97-5 - прилог 8).

Вила Марко, директор ИГО Купрес, из Купреса, Ул. 27. јула бр. 9, рођен 22.01.1954. године у месту Вилине куће, Општина Купрес, од оца Драгуна и мајке Зденке, рођене Шимић, ожењен, отац двоје деце, командант Оперативног штаба паравојних формација станке ХДЗ Купреса, који је у циљу припреме геноцида наредио извођење практичне војне обуке и бојевог гађања у новембру 1991. године, а учествовао у убиствима Срба из Купреса априла 1992. године (доказ: 281/97-4, 281/97-5).

Вила Мијо, бравар, из Купреса, Вилине куће бб, рођен 27.11.1953. године у Купресу, од оца Матка и мајке Руже, рођ. Мршо, ожењен, отац троје деце, учествовао у убиствима Срба из Купреса априла 1992. године (доказ: 373/94-1, 281/97-4).

Вила Миленко, звани "Никола", шумарски техничар, запослен у ШИП-у Купрес, из Купреса, Ул. Народних хероја бб, рођен 11.09.1946. године у Купресу, од оца Марка и мајке Јање, рођене Франић, ожењен, отац троје деце, учествовао у убиству Срба из Купреса априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

Вила Мирко, лекар опште праксе, из Купреса, Вилине куће бб, рођен 12.8.1960. године у Купресу, од оца Марка и мајке Анђе, рођ. Ивковић, ожењен, отац једног детета, учествовао у заузимању Купреса и убиствима Срба из Купреса маја 1992. године. Није хтео да пружи помоћ тешко рањеном М.М. (доказ 333/95-23, 281/97-4).

Вила Никола, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ:194/97-5 - прилози 6 и 7).

...Владо, звани "Вуковарац", истицао се у мучењу ухапшених купрешана у "Лори" (доказ 333/95-23).

Вргоч Мирослав, трговац, из Купреса, Ул. Маршала Тита бб, рођен 20.04.1945. године у Валпову, од оца Ивана и мајке Ивке, ожењен, отац троје деце, учествовао у убиствима купрешких Срба априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

...Дара, жена која је Мила Спрема убола вилама (доказ 333/95-23).

Дујић Томо, управник логора "Лора" у коме су заробљени Срби свакодневно тешко мучени, злостављани на разне начине и сурово убијани (доказ: 333/95-20).

Думанчић Драгун, звани "Јунац", руководилац у ЗЗ "Купрес", из Купреса, Ул. Друге пролетерске бригаде бб, рођен 31.10.1958. године у Злоселу, Општина Купрес, од оца Илије и мајке Маре, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 492/96).

Думанчић Перо, звани "Кличин", Хрват, земљорадник, из Купреса, Ул. Османлије бб, рођен 9.04.1943. године у Бугојну, од оца Твртка и мајке Маре, рођене Михаљевић, ожењен, учествовао у убиству 9 заробљених Срба које је довезао на трактору у Купрес у ноћи између 6/7.03.1992. године, као и у убиствима Срба из Купреса маја 1992. године (доказ 333/95-23, 281/97-4).

Жуљ Бранко, зв. "Бане", рођен у селу Злоселима, од оца Фрање, учествовао у убиствима Срба из Купреса априла 1992. године (доказ: 373/94-1, 281/97-3).

Жуљ Божо, из Злосела, Општина Купрес, рођен 19.09.1951. године у Злоселу, од оца Дана и мајке Драге, ожењен, учествовао у убиствима Срба из Купреса маја 1992. године (доказ: 373/94-1).

Жуљ Ивица, зв. "Ико", возач, из Купреса, М. Тита бб, рођен 17.10.1960. године у Злоселу, од оца Фране и мајке Руже, рођене Михаљевић, ожењен, отац једног детета, учествовао у убиствима Срба из Купреса априла 1992. године (доказ: 373/94-1, 194/97-5 прилог 8, 281/97-4).

Жуљ Божо, зв. "Пајзин" и "Бошко", из Злосела бб, Општина Купрес, рођен 03.08.1947. године у Злоселу, Општина Купрес, од оца Анта и мајке Маре, учествовао у убиствима Срба из Купреса априла 1992. године (доказ: 373/94-1, 281/97-4).

"Жућо", из села Плоча, Општина Горњи Вакуф, истицао се у мучењу ухапшених купрешана у "Лори" (доказ 333/95-23).

Зрно Борислав, звани "Боро", професор из Купреса, Ул. Маршала Тита 19, рођен 14.11.1951. године у селу Рилић, Општина Купрес, од оца Недиљка и мајке Бранке, рођене Смољо, учествовао у убиствима Срба у Купресу априла 1992. године (доказ: 333/95-23, 281/97-4).

Зрно Иво, рођен 1.01.1955. године у селу Шуица, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 492/96).

Зрно Ивица, рођен 16.09.1971. године у селу Шујица, од оца Миле, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 492/96).

Зрно Јосип, зв. "Нуно", шумарски техничар, из Купреса, Ул. М. Тита 19, рођен 13.03.1954. године у Рилићу, Општина Купрес, од оца Недељка и мајке Бранке, рођене Смоље, ожењен, отац двоје деце, био на дужности командира милиције у Купресу, учествовао у убиствима Срба у Купресу априла 1992. године (доказ: 373/94-1, 281/97-4).

Зрно Јуре, наставник математике, из Купреса, Ул. Хасана Бркића бб, рођен 20.11.1944. године у Валпову, од оца Фране и мајке Перке, рођене Ребрина, учествовао у убиствима Срба у Купресу априла 1992. године (доказ: 333/95-23).

Зрно Марио, рођен 24.01.1971. године у селу Шујица, од оца Анте, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 492/96).

Ивић Марко, возач из Злосела, Општина Купрес, рођен 28.09.1959. године у Злоселу, од оца Пере и мајке Фрањке, рођене Думанчић,

Зрно Стипо, рођен 1960. године у Купресу, од оца Славка, учествовао у злочинима над Србима априла 1992. године у Купресу, а лично пуцњима из снајперске пушке лишио живота Војислава Канлића, од оца Гојка, и Луку Панића, од оца Петра (доказ: 281/97-3, 281/97-4).

Елез (Хелез) Мујука, рођен 1966. године у селу Доњем Равном, од оца Муја, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 281/97-2, 281/97-4).

Ереш Бранко, нарочито се истицао у мучењу заробљених Срба у логору у Љубушком (доказ: 234/95-6).

Ивић Драго, зв. "Шпанц", ТВ механичар, рођен 1959. године у Купресу, од оца Ивана, учествовао у убиствима Срба у Купресу априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

Ивић Марко, возач, из Злосела, Општина Купрес, рођен 28.09.1959. године у Злоселу, од оца Пере и мајке Фањке, рођ. Думанчић, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 492/96).

Ивковић Марио, учествовао у злочинима над купрешким Србима априла 1992. године (доказ: 117/95-8).

Јахић Расим, милиционер СЈБ Купрес, из Купреса, Улица Маршала Тита бр. 25, рођен 24.04.1953. године у селу Кукавице, Општина Купрес, од оца Џафе и мајке Бихе, рођене Угарак, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 117/95-8, 492/96).

Језиџић Иван, машинбравар, из Купреса, Ул. ЈНА бр. 14, рођен 23.10.1967. године у селу Млаква, Општина Купрес, од оца Боже и мајке Славе, рођене Кекић, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 492/96).

Јелић Анте, звани "Антић", из Купреса, рођен 14.09.1939. године у Јурићима, Општина Купрес, од оца Јозе и мајке Ане, рођ. Бушић, ожењен,отац двоје деце, учествовао у убиствима Срба из Купреса априла 1992. године (доказ: 117/95-1).

Камински Мирослав, аутопревозник, из Купреса, ул. Омладинска бб, рођен 7.07.1947. године у Бугојну, од оца Маријана и мајке Иве, ожењен, учествовао у убиству Срба из Купреса априла 1992. године (доказ: 373/94-1 194/95-8 прилог 6).

Канлић Бранислав, зв. "Генерал", злостављао и мучио заробљене Србе у Љубушком (доказ: 117/95-8).

Кметаш Ибро, рођен 1958. године у селу Доњем Равном, од оца Мује, учествовао у убиствима Срба у Купресу априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

Кметаш Хамдија, рођен 1952. године у селу Доњем равном, од оца Ђулаге, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

Корозовић Фадил, бивши официр авијације ЈНА, командир јединице муслиманске војске у Купресу и околини, учествовао у злочинима над Србима априла 1992. године у Купресу (доказ: 194/97-5).

Кришто Иван, звани "Дугоњче", из Дувна, учествовао у нападу на Купрес. Најокорелији егзекутор у тортурама у Дувну (доказ: 333/95-20).

Куна Иван, рођен 1952. године у селу Османлијама, од оца Анђелка, учествовао у злочинима над купрешким Србима априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

Куна (Марте) Здравко, познат по надимку "Чупо", рођен 1966. године у Купресу, учествовао у злочинима над купрешким Србима априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

Ледић Драгун, радник СЈБ у Купресу, из Купреса, Вилине Куће бб, Општина Купрес, рођен 13.06.1965. године, од оца Емануела и мајке Станке, рођене Шимић, ожењен, отац троје деце (доказ: 281/97-3, 281/97-4).

Ледић Маниел, из Купреса, Вилине куће бб, рођен 05.04.1943. године у Купресу, од оца Драгуна и мајке Ивке, рођене Чичак, ожењен, отац четворо деце, учествовао у убиствима Срба из Купреса априла 1992. године (доказ: 373/94-1, 117/95-1, 281/97-3, 281/97-4).

Ловрић Марко, металски радник, из Купреса, Ул. Маршала Тита бр. 30, рођен 02.01.1955. године у селу Османлије, Општина Купрес, од оца Ника и мајке Драгице, рођене Грбеша, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 117/95-8, 492/96, 281/97-4).

Лозанчић Зоран, зв. "Мацан", рођен 1960. године у селу Кукавицама, од оца Винка, учествовао у убиствима Срба и паљењу њихових кућа у Купресу априла 1992. године (доказ: 281/97-49.

Лозанчић Иво, звани "Ћива", био на хрватском тенку који је нападао Купрес, учествовао у злочинима над Србима у Купресу (доказ: 333/95-22).

Лозанчић Иво, вулканизер, био на хрватском тенку који је нападао Купрес, учествовао у злочинима над Србима у Купресу (доказ: 333/95-22).

Лозанчић Максим, зв. "Гаран", рођен 1952. године, од оца Иве, учествовао у убиствима Срба у Купресу априла 1992. године (281/97-4).

Лончар Божо, један од возача који је камионом превозио групу купрешана од једног до другог логора (доказ 333/95-23).

"Македонац", истицао се у мучењу ухапшених купрешана у "Лори" (доказ 333/95-23, 426/95-51).

Малеш Иво, трговац, из Купреса, Ул. Друге крајишке бригаде бб, рођен 25.03.1936. године у Купресу, од оца Мија и мајке Доме, рођене Сантро, ожењен, отац троје деце, учествовао у убиствима Срба у Купресу априла 1992. године (доказ: 194/97-5 - прилог 8, 281/97-4).

Мамић Фрањо, рођен 1.01.1971. године у селу Зидине, Општина Томиславград, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 492/96).

Манџука Зијад, звани "Зијо", возач, из Купреса, Ул. Симе Шолаје бб, рођен 1.05.1945. године у Купресу, од оца Илијаса и мајке Сафке, ожењен,отац двоје деце, учествовао у убиству Срба из Купреса априла 1992. године (доказ 281/97-4).

Манџука Смаил, звани "Смајо", лекар, из Купреса, Ул. Симе Шолаја бб, рођен 25.01.1959. године у Купресу, од оца Ахмета и мајке Ремзе, рођ. Терзић, учествовао у убиству Срба из Купреса маја 1992. године (доказ: 281/97-4).

Матић Драган, заповедник логора у Дувну, учествовао у мучењима заробљеника (доказ: 333/95-23).

Матић Недо, нарочито се истицао у мучењу заробљених Срба у логору у Љубушком (доказ: 234/95-6).

Мацић Неђо, из Љубушког, посебно се истицао у мучењу и злостављању заробљених Срба у логору у Љубушком (доказ: 234/95-6).

Мил Мијо, из Купреса, учествовао у убиствима Срба из Купреса у априлу 1992. године (доказ: 492/96).

Милићевић Недо, нарочито се истицао у мучењу заробљених Срба у логору у Љубушком (доказ: 234/95-6).

Миоч Вилим, рођен 1952. године у селу Османлијама, од оца Берислава, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

Миоч Јозо, рођен 1956. године у селу Османлијама, од оца Берислава, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

Миоч Пашко, рођен 1949. године у селу Османлијама, од оца Берислава, био припадник паравојних формација ХДЗ-а, а априла 1992. године учествовао у злочинима над Србима у Купресу (доказ: 281/97-4).

Миоч Фране, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ:117/95-8).

Михаљевић Ико, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 194/97-5 - прилог 6).

...Муса, из Широког Брега, код Лиштице, тукао заробљене Србе у логору "Лора" (доказ: 333/95-20).

Павић Иван, рођен 1956. године у Злоселима, од оца Марка, учествовао у убиствима Срба у Купресу априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

Параџић Крешо, зв. "Ћупо", нарочито се истицао у мучењу Срба у логору у Љубушком (доказ: 234/95-6).

Перић Драго, звани "Врића" (доказ 333/95-23).

Перковић Анте, звани "Пецо", милиционер из Купреса, Ул. 27. јула бб, рођен 11.11.1954. године у селу Ботун, Општина Купрес, од оца Јандре и мајке Славке, рођене Лозанчић, учествовао у убиствима Срба у Купресу, априла 1992. године (доказ: 492/96, 281/97-4).

Перковић Ивица, рођен 1959. године у селу Ботун, од оца Јандре, учествовао у убиствима Срба и паљењу њихових кућа у Купресу априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

Пилић Екрем, аутомеханичар, запослен у ШИП-у Купрес, из Купреса, Ул. М. Тита 1/1, рођен 1.12.1945. године у Бугојну, од оца Едхема и мајке Златке, рођ. Жуљко, ожењен, отац двоје деце, учествовао у убиству Срба из Купреса априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

Пилић Сафет, звани "Сафо", из Купреса, Ул. Друге пролетерске бригаде бр. 23, власник ауто-школе у Купресу, рођен 27.07.1949. године у Купресу, од оца Етхема и мајке Златке, рођене Жуљко, ожењен, отац двоје деце, учествовао у убиству Срба из Купреса априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

Пилић Сејо, возач, из Купреса, Ул. Друге пролетерске бригаде бр. 48, рођен 8.06.1955. године у Купресу, од оца Едхема и мајке Златке, рођ. Жуљко, ожењен, отац једног детета, учествовао у убиству Срба из Купреса априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

Пилић Сулејман, учитељ у основној школи "Симо Шолаја" у Купресу, из Купреса, Ул. Друге пролетерске бригаде бр. 19, рођен 24.10.1947. године у Купресу, од оца Едхема и мајке Златке, рођ. Жуљко, ожењен, отац двоје деце, учествовао у убиству Срба из Купреса априла 1992. године (доказ: 333/95-23, 281/97-4).

Раванчић Анте (Ивица), звани "Мајстор", конобар, власник кафића, из Оџака, Општина Купрес, рођен 26.11.1959. године у Оџаку, од оца Винка и мајке Финке, рођене Мршо, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 117/95-8, 281/97-4).

Радић Драго, звани "Пуће", приватни аутопревозник, из Купреса, Ул. ЈНА бб, рођен 01.05.1962. године у Купресу, од оца Мије и мајке Финке, рођене Мршо, учествовао у злочинима над купрешким Србима априла 1992. године (доказ: 117/95-8, 281/97-4).

Радић Зоран, звани "Зеко", Хрват из Купреса, који је рођен у селу Отиновци код Купреса, наредио убиство Лазе Контића, учествовао у убиствима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 34/96).

Радић Ивица, рођен 1959. године у селу Горавцима, од оца Стипе, учествовао у злочинима над купрешким Србима априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

Радић Ивица, звани "Сребрушин", из Горавца, рођен 22.07.1966. године у месту Горавци, Општина Купрес, од оца Радослава и мајке Анђе, рођене Булат, пре рата конобар у кафићу "Рандеу" у Купресу, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 492/96, 281/97-4).

Радић Љупко, звани "Швабин", металски радник, из села Горавци, Општина Купрес, где је и рођен 01.02.1960. године, од оца Стипе и мајке Финке, рођене Чичак, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 492/96).

Радић Стипе, звани "Дијегло" или "Дијетло", учествовао у убиствима Срба у Купресу априла 1992. године (доказ: 117/95-8, 333/95-23).

Раић Анте, рођен 1952. године у селу Растичеву, од оца Ивана, учествовао у убиствима Срба априла 1992. године, као и у њиховој депортацију у логоре Западне Херцеговине и Хрватске (доказ: 281/97-4).

"Рамбо", најсуровији у мучењу ухапшених купрешана у "Лори" (доказ 333/95-23).

Рамчић Амир, из Купреса, Ул. ИИ пролетерске бригаде бб, рођен 14.05.1965. године у Купресу, од оца Муја и мајке Злате, рођене Хусић, ожењен, учествовао у злочнима над купрешким Србима априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

Рамчић Руждија, из Купреса, Ул. ИИ пролетерске бригаде 15, рођен 23.08.1966. године у Бугојну, од оца Муја и мајке Злате, рођене Хусић, ожењен, учествовао у убиствима Срба у Купресу априла 1992. године (доказ: 333/95-23, 281/97-4).

Раштегорац Иво, зв. "Ћива", приватни вулканизер, из места Горавци, Општина Купрес, рођен 27.08.1959. године у Горавцима, од оца Пера и мајке Стане, рођене Шарић, учествовао у убиствима Срба у Купресу априла 1992. године, а приликом наступања хрватских снага, он се добровољно јавио да буде водич и да им показује српске куће и станове - попео се на тенк "леопард" и са њега посади тенка означавао мете, по којима су дејствовали ватром (доказ: 117/95-1, 281/97-4).

Ребрина Марко, зв. "Маркица", учествовао у убиствима Срба у Купресу априла 1992. године (доказ: 117/95-8).

Ребрина Ратко, директор ШИП Купрес, из Купреса, Ул. Друге пролетерске бригаде бб, рођен 14.03.1949. године у Оџаку, Општина Оџак, од оца Анте и мајке Анђе, рођ. Рајић, ожењен,учествовао у убиству Срба из Купреса маја 1992. године (доказ: 281/97-4)..

Ребрина Јандра, звани "Скичо", учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 117/95-8).

Слијепчевић Ивица, из Шујица, од оца Мирона, учествовао у злочинима над купрешким Србима априла 1992. године. (доказ: 426/96-51).

Смољо Фрањо, звани "Љуљак", из Олова, резервни официр, био запослен у Омладинској задрузи у Купресу, рођен 02.01.1958. године у селу Олово, Општина Купрес, од оца Живка и мајке Ивке, рођене Баришић, учествовао у убиствима Срба из Купреса априла 1992. године, а непосредно је предводио паравојну формацију која је наступајући за тенком "леопард" упадала у српске куће и вршила масакре (доказ: 117/95-8, 281/97-4).

Солин Младен, нарочито се истицао у мучењу заробљених Срба у логору у Љубушком (доказ: 234/95-6).

Сушец Иван, заменик Драгана Матића, команданта логора у Дувну, учествовао у мучењима заробљених Купрешана (доказ: 333/95-23).

Сушец Ивица, нарочито се истицао у мучењу заробљених Срба у логору у Љубушком (доказ: 234/95-6).

Томић Синиша, правник из Љубушког, управник логора у Љубушком, нарочито се истицао у мучењу заробљених Срба у логору у Љубушком (доказ: 234/95-6).

Томић Срећко, учествовао у мучењима Купрешана у логору у Дувну и Еминовом Селу (доказ: 333/95-23).

Туралија Амброзије, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 382/96-2).

Туралија Драго, зв. "Шакан", рођен 1953. године у Беговом Селу, од оца Пера, радио као ловочувар, учествовао у злочинима против Срба у Купресу 1992. године (доказ: 281/97-4).

Туралија Зоро, звани "Зоран", из Беговог Села, рођен 26.04.1961. године у Беговом Селу, Општина Купрес, од оца Славе и мајке Драгице, рођене Чолић, био запослен као чувар лова у ШИП-у Купрес, учествовао у убиствима Срба у Купресу априла 1992. године (доказ: 333/95-23, 281/97-4).

Туралија Перо, рођен 1959. године у Беоговом Сеулу од оца Карла, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

Туралија Томислав, пољопривредни техничар, од оца Томе, из Беговог Села, рођен 1956. године у купрешком предграђу Вилине куће, учествовао у злочинима над купрешким Србима априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

Туралија Томо, зв. "Томи", рођен 1955. године у Беговом Селу, од оца Пера, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 281/97-4).

...Фрањо, који је био милиционер пре рата, учествовао у мучењима заробљених Срба у Задру (доказ: 333/95-23).

Хорозовић Ахмет (Ахмо), из Купреса, Ул. ИИ пролетерске бригаде бб, рођен 27.03.1962. године у месту Били Поток, Општина Купрес, од оца Османа и мајке Хамиде, рођене Ћурић (доказ: 194/97-5 - прилози 7 и 8).

Хорозовић Ибро, из Купреса, Ул. ИИ пролетерске бригаде бб, рођен 03.05.1953. године у Билом Потоку, Општина Купрес, од оца Османа и мајке Хамиде, рођене Ћурић, ожењен (доказ: 194/97-5 - прилог 8, 281/97-4).

Хусеинбеговић Енес, рођен 1960. године у Купресу, учествовао у злочинима над купрешким Србима априла 1992. годие (доказ: 281/97-4).

Чичак Анте, рођен 1959. године у Купресу, од оца Јозе, учествовао у злочинима над Србима априла 1992. године у Купресу (доказ: 281/97-4).

Чичак Иво, звани "Зец", рођен у селу Отиновци код Купреса, од оца Винка, био чувар у трговинском предузећу у Купресу. Учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године, а лично је убио Жарка Животића (доказ 333/95-23).

Чолић Јосип, зв. "Јопа", рођен 1956. године у Османлијама, од оца Мирка, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ. 281/97-4).

Шарић Божо, из Беговог Села, од оца Станислава, хрватски војник, учествовао у злочинима над купрешким Србима априла 1992. године (доказ: 426/96-51).

Шарић Марко, звани "Зрко" , рођен у купрешком предграђу - Беговом Селу, од оца Винка, један од оснивача и предводника паравојних формација ХДЗ-а, учествовао у убиствима Срба у Купресу априла 1992. године (доказ: 281/97-3).

Шарић Недо, бравар, из Беговог Села, од оца Станислава, припадник паравојних формација ХДЗ-а од 1991. године, а априла 1992. године учествовао у вршењу злочина над купрешким Србима (доказ 281/97-4).

Шимић Дарко, из Купреса, Ул. Друге пролетерске бригаде 28, рођен 07.10.1969. године у Купресу, од оца Ивана и мајке Ружице, рођене Чолић, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 281/98-4).

Шимић Дражен, из Купреса, Ул. Друге пролетерске бригаде 28, рођен 10.05.1972. године у Купресу, од оца Ивице и мајке Ружице, рођене Чолић, учествовао у злочинима над Србима у Купресу априла 1992. године (доказ: 117/95-1, 281/97-4).

НН војник, крупан, са израженим брковима, црне косе и црног тена, убио је Стеву Лугоњу и Драгу Челебића (доказ: 333/96-4).