Mladenci u 90-im

Ko se još venčava u devedesetoj godini i to nakon četrdeset godina zajedničkog života? Zvuči neverovatno, ali se i to dešava. Novosađani Petar i Jefa Baštić rođeni su iste, 1920. godine, a zajedno žive od januara 1940. godine, kada su se i venčali, doduše samo u crkvi, a to znači da za državu i pravo oni nisu ni bili u braku. Sedamdeset godina oni su se tako mučili sa vađenjem neophodne papirologije, na razne načine ubeđivali administraciju da nije tako kako se njima čini, da bi posle sedam decenija rešili da konačno dobiju i taj papir i konačno i pred zakonom postanu muž i žena. 
E, tu se ne završava priča, ovog, najstarijeg para u Vojvodini, što potvrđuju u podaci Crvenog krsta. Naime, da bi dokazali da toliko godina žive zajedno, Petar je morao da tuži Jefu. Da, tako je. Morao je da podnese tužbu sudu i uz to su morali da dovedu dva svedoka, koje oni zovu kumovima. 
- Jedan svedok nam je bila žena  iz Mladenova, a drugi prvoborac iz našeg kraja, koji je bio porotnik u sudu. Znamo se od pre rata. Otišli smo svi zajedno u sud, gde smo posle toliko godina stupili u brak. Dobili smo presudu, na osnovu koje smo od matičara dobili neophodna dokumenta. Konačno, sada možemo da dobijemo izvod iz matične knjige rođenih u Novom Sadu, a ne da idemo u Kupres. Možda smo to trebali da uradimo mnogo ranije, ali nikada nije kasno – kaže Petar.
Tako je zbog niza nesrećnih okolnosti i paradoksalnih propisa u Porodičnom zakonu, Petar tužio Jefu kako bi se utvrdilo da su u braku.
- Mi smo se venčali u mom rodnom selu, Donjem Vukovsku kod Kupresa. Tada se u Bosni i Hercegovini brak sklapao u crkvi. Ali 1941. je izbio rat i ustaše su ubile naše kumove, zajedno sa još 180 ljudi, a sledeće godine je zapaljena crkva u kojoj smo se venčali, pa je izgorela i celokupna dokumentacija. Svaki put kada nam je bila potrebna potvrda o bračnom stanju, morali smo da idemo u Kupres, pošto u Novom Sadu nismo mogli da se upišemo u knjigu venčanih. Konačno, u apri­lu prošle godine reče­no nam je da, prema članu 211. Porodičnog za­kona, jedan supružnik mora da tuži drugog, da bi se utvrdilo postojanje ili nepostojanje braka. Tako smo i učinili i tek onda su nas upisali u knjigu venčanih – priča Petar.
Baštići imaju troje dece, sedmoro unučadi i četvoro praunučadi. Oboje su veoma lucidni, nasmejani i duhoviti. Jefa se teško kreće zbog problema sa kukom i kolenima, ali to ne umanjuje njen optimizam. Kako kaže, recept za dugovečnost je osmeh.
- Najteže je bilo u ratu. Ustaše su nas opljačkale i zapalile, a ja sam sa dvojicom malih sinova otišla u šumu. Starijeg na leđa, drugog, tek rođenog, u naručje. Živeli smo u bajti, sklopljenoj od dasaka. Muž je bio u vojsci i držali smo malo stoke, ali to su četnici odveli. Rat sam dočekala u rodnom mestu, Ravnom Selu kod Kupresa, koje je odavno bilo spaljeno. Ali onda je sve bilo lepo. Posle rata, Petar je bio stalno na terenu, a ja sa troje dece, stalno kao podstanar. Bilo je teško, ali nisam se žalila – seća se Jefa.
Konačno, 1960. uselili su seu stan u kojem i danas žive. Petar je bio oficir u vojnoj službi do 1947. kada je demobilisan. Zaposlio se u policiji, a posle se posvetio advokaturi. On je i danas veoma vitalan. Napisao je i objavio sedam knjiga, a sada piše roman.
- Svakog dana poranim i idem na pijacu. Živimo na če­tvrtom spratu u zgradi koja nema lifta, ali to mi nije problem. U mladosti sam bio sportista, a na amaterskim takmičenjima sam redovno pobeđivao. Nisam imao vremena da se više bavim tim zbog službe. Doduše, oboleli su mi bubrezi, pa sam na strogoj dijeti, ali sve ostalo je u redu. Prošle godine su mi produžili i vozačku dozvolu na još tri godine. Prošao sam testove kod pet lekara. Te hodaj na petama, te na prstima, a ja k’o balerina. Vozim, ali retko. Žena je bolesna, pa ne mogu s njom, a ne da mi da idem sam, misli da ću biti s drugom. A pušio sam lulu od 1947. do prošle godine. Tada sam primetio da mi se ruke tresu. Onda sam ostavio pušenje i podrhtavanje je prestalo. 
Pretprošle godine, u januaru, Crveni krst Novog Sada je za Baštiće organizovao proslavu 70-godišnjice braka. Njihova veza nadživela je brojne države u kojima su živeli i režime koji su se uzdizali i propadali. A njihov recept je – osmeh.
- Najvažnije je da čovek bude raspoložen i veseo, pa i onda kad se ne oseća tako. Ali smo i živeli zdravo. Nismo pili niti smo bili veliki gurmani – kaže Jefa.