Васкрс на Купресу

Припреме за дочек другог радосног хришћанског празника Васкрса почињале су веома рано великим седмонедељним постом. Овај празник на Купресу најчешће су звали Ускрс. За вријеме поста сви укућани морали су се строго уздржавати од узимања хране животињског поријекла – меса и млијечних производа. Од животињских производа једино се могла јести риба, а њу баш и није било лако набавити, па се пост спроводио у веома оскудним условима.

Осам дана прије Ускрса, на Лазареву суботу, дјевојчице и дјевојке, као и млађе удате жене, по окрајцима, арменима и осунчаним дражицама брале су прво прољећно цвијеће, тек изникло испод наноса снијега: љубичицу, висибабу, прндуше (мразовац) и бјелу раду а понеко и јагорчевину. Јагорчевина се сматрала јагњећим цвијећем, па ако се бере могу јањци да угибају. Убрано цвијеће навече, уочи Цвјетне недјеље, потапано је у воду у овећу посуду, гдје би и преноћило. Сутрадан, кад осване Цвјетна недјеља, сви млађи укућани умивали су се том водом из цвијећа. Овом водом најприје су се умивале дјевојчице, а потом дјевојке и млађе удате жене (младе). Кад се вода исциједи и употријеби за умивање, цвијеће из воде бацано је на кућни кров, да се кућа окити. Умивати се цвјетном водом значило је имати лијепо, румено и њежно лице попут цвијета, па су многе дјевојке баш тако и изгледале. На Лазареву суботу домаћице су устајале веома рано и док још сви спавају, неким предметом лупале у таву ходајући око куће три пута. Притом су пјевајући изговарале ове ријечи: куцни, куцни, Лазарице, бјеж од куће плазарице! Вјеровало се да ће на тај начин змије, плазарице, у тој години бити отјеране далеко од куће. Током цијелог поста, посебна брига је била како сакупити довољно јаја, да би се за сваког члана домаћинства могло обезбједити и скувати по десетак, што је значило да се у већем домаћинству требало прикупити и преко стотину јаја. Тај посао су углавном обављале домаћице а дјеца су им у томе највише помагала, тако да су се знали сви детаљи о кокошима у домаћинству, кад ће која да пронесе, каква јаја која кокош носи и сл. Сјећам се да сам и ја са својом баком о овом водио бригу све док нисам отишао са Купреса, послије завршене средње школе. У току Велике недјеље, или како су ову седмицу знали звати, Страшне недјеље, последње недјеље Часног поста, почињале су и припреме за шарање и кување јаја.

Шарање и кување јаја обављано је Великим петком и Великом суботом, различито од села до села, а то су углавном радиле жене и дјевојке. Кување и бојење јаја најчешће је било у луковини, која је давала изузетно лијепу тамно црвену боју, зависно од количине луковине која се стави у воду. Понеко домаћинство набављало је у граду вјешташку боју звану тањга, па би јаја бојили и у друге боје а најчешће су биле: плава, зелена, жута. Нека ријетка домаћинства јаја нису ни бојила, што је код дјеце изазивало сумњу да уопште јаја нису ни кувана, јер је постојало убјеђење да је некувано јаје тврђе. За шарање је најчешће кориштен восак, који се у разним облицима и шарама стављао на свјежа јаја помоћу разних помагала, а који би кад би се скувао отпао у води а на јајима је остајала нацртана шара. Други начин шарања обављао се помоћу трава које су се причвршћивале и увезивале уз свјеже јаје. Кад би се јаје скувало и скинула трава остајала је шара од те траве са свим њеним детаљима. Сва тако ишарана јаја су се називала шарцима и најчешће су служила као поклони родбини и дјеци. На Ускрс, послије устајања и умивања, прије доручка, домаћица би дијелила свим укућанима кувана јаја, а остатак је остављала у посуди истакнутој на видном мјесту.

Ускршњи доручак по правилу требао се обавити што раније а састојао се поред куваних јаја и од сувог меса – печенице (велике вјешалице), свјежег и сланог кајмака, уштипака и хљеба. Тај дан, па све до Спасовдана (четрдесет дана послије Васкрса) поздрављало се поздравом: Христос Васкрсе на који је следио одговор Ваистину Христос Васкрсе. Потом би услиједило туцање јајима – такмичење у којем се долазило до побједника. Оно јаје, које је послије многих битака са осталим јајима, остало неразбијено, било је најјаче јаје у том домаћинству. Обичај је био да се разбијено јаје поклања власнику јачег јајета. Власник најјачег јајета огледао је његову издржљивост и у комшилуку и шире, све дотле док не наиђе на јунака јачег од његовог. Сјећам се, да често нисам могао ни доручак дочекати а већ бих отишао у комшилук, и са осталим вршњацима приступао овом такмичењу, све дотле док сва јаја која бих са собом понио, и уз пут добио на поклон, нису била разбијена.

Одлазак цркви, такође, је био важан чин ове светковине. На Ускрс су цркви одлазили и стари и млади и свако је са собом носио кувана шарена јаја у џепу, торби, шарпељу или торбаку. Поред вјерског обреда, одлазак цркви имао је и шири смисао. Ту су се сретали рођаци, пријатељи, кумови и познаници, што се претварало у црквени збор. Најшири избор шарених и обојених јаја управо се могао срести ту. Избор јаја противника био је неограничен. На сваком кораку могао се видјети необичан двобој између јаја мегданџија. И ту су исход сваке битке с нарочитим нестрпљењем ишчекивала дјеца, али је право разочарење наступало ако настрада мегданџија чији је власник дијете. Било је разних покушаја превара и подметања, када би се умјесто куваних подметала разна вјештачка јаја, па су вршене разне провјере уколико би се посумњало у аутентичност неког јајета.

Данас, овај обичај туцања јајима и даље постоји, али чар туцања шарених јаја је све мања јер на Купресу има све мање дјеце која су у том обичају предњачила, и преносила га са генерације на генерацију. За Васкршњи ручак понеко би заклао јагње ранче (ојагњило се око Божића), које се није пекло него кувало, али најчешће су припремана само традиционална јела: кисели купус са сувим месом и прокулама, пите тиритуше, сарма и разни суви колачи. Такође, постојало је и надметање у томе ко може више појести куваних јаја. Причало се да је на подручју Благаја ненадмашан био Зјајић Коџо из Мрђеноваца, који је у току доручка могао појести и по четрдесет тврдо куваних ускршњих јаја. За обиљежавање Малог Васкрса (сљедеће недјеље по Васкрсу), такође је требало припремити мању количину куваних а у неким селима и обојених јаја. Био је обичај да се и овог дана туца јајима али у знатно мањој мјери, што су углавном радила само дјеца.