Шујичкиња Мара

Пјесму Шујичкиња Мара, једну од најљепших љубавних епских балада забиљежио је Вук Стефановић Караџић. Објављена је у његовим сабраним дјелима и превођена на све свјетске језике. Пјесмом Шујичкиња Мара 1973. године отворен је 39. Вуков сабор у његовом родном селу Тршићу код Лознице.

На обронцима планине између два Малована на мањој заравни од вајкада се налазе три гроба која је народна машта опјевала. Тај локалитет се зове Марин под, а ова се пјесма преносила са кољена на кољено у оба Малована, а уз гусле су је пјевали Рађен Митар и Марко Дувњак у Доњем Маловану, а Стојан Зјајић из Горњег Малована без гусала.

Шујичкиња Мара

Овце чува Шујичкиња Мара
од Шујице па до Малована,
с њом пореде два Јакшића млада,
Јакшић Митар и Јакшић Никола.
Оба млада, оба Мари драга,
Мара не зна кога би вољела.
Ил млађега, или старијега.
Тад говори Шујичкиња Мара:
'Ја Бога вам два Јакшића млада,
ајте са мном до воде Беговца,
напијте се лађане водице,
умијте се и Богу молите.
Ја ћу поћи на врх Малована.
Кад ја манем везеном марамом,
ви потецте од воде Беговца.
Ко би први-његова је Мара,
Ко би други везена марама'.
Кад то чуше два Јаксица млада,
тад одоше до воде Беговца,
напише се лађане водице,
умише се и богу молише.
    

Мара оде на врх Малована,
па им ману везеном марамом.
Кад видјела два Јакшића млада,
потрчаше од воде Беговца,
потрчаше горе уз планину.
Са врх стране гледала их Мара,
Јакшићи су пјеном запјенили,
запјенили бјелом и крвавом,
један црче на Марином крилу,
други црче на корак од Маре.
Кад то виђе Шујичкиња Мара,
овако је цура говорила:
'Кад је с мене, нек није ни мене'!
Па узима ноже Јакшићеве,
у срце их себи забадала,
на ножу је срце извадила.
Мртва паде на зелену траву,
Ни жива је земља не дочека.

Народна пјесма